Potresna priča Ane Štajdohar iz porodilišta: "Na kraju sam izgovorila - želim da umrem"

Gošće nove Mamazjanije bile su kantautorka Ana Štajdohar, mama dečaka i devojčice, i glumica Kalina Kovačević, mama dve ćerke, a obe su su sa javnošću podelile svoja traumatična iskustva iz porodilišta.

Za dane u kojima su dobile najdragoceniji životni dar – svoju decu, vežu ih mučna sećanja jer su tokom porođaja doživele komplikacije, a potom su usledile neizvesne nedelje pune strepnje.

Ana i Kalina su po dva puta ulazile hrabro i borbeno u porođajne sale i oba puta iz njih izlazile sa knedlom u grlu.

Njihova iskustva potvrđuju reči brojnih lekara, da je svaki porođaj priča za sebe i da se mnoge komplikacije u trudnoći ne mogu predvideti uprkos modernoj tehnologiji, savremenim medicinskim aparatima i stručnim zdravstevnim radnicima.

Danas su i Anina i Kalinina deca srećna i zdrava, a misija ove dve žene je da više nijedna žena ne doživi ono kroz šta su njih dve prošle.

Ana Štajdohar je mama dečaka i devojčice, a u danu kad je prvi put postala mama ništa nije išlo po protokolu.

"Pamtim da sam tada imala još mesec i po dana do porođaja i bila prilično jedna opuštena trudnica, a onda sam saznala da je iznenada porođaj krenuo. Tada je počeo, tako izgleda iz ove perspektive, ludi akcioni film sa horor-elementima. To je trajalo 24 sata, i onako pošteno me je izmučilo, to mi je ostalo kao poprilična trauma. Nakon toga je došao osećaj sreće i zadovoljstva jer sam ja iz te bitke izašla kao pobednik i tu je bilo malo biće u koje sam se zaljubila momentalno, ali bilo je mnogo toga ružnog."

Ana je tokom drugog porođaja, kada je na svet donela devojčicu, prošla golgotu.

"U trenutku u kom se to događalo, bilo je jako teško, iako sam se u svojoj glavi od toga udaljila. Prvo, tih 24 sata totalne neizvesnosti. Pamtim tu sliku. Po proceduri ostajete bez telefona, bez ličnih stvari, bez ičega, bez kontakta sa spoljnim svetom, a ja u toku te noći ležim izdvojena u nekoj sobi i iz mene non-stop izlazi plodova voda, i to je priličan problem. Ja ne smem ni da se pomeram, jer svaki moj i najmanji pokret na onom stolu samo dovodi do toga da to otiče dalje i dalje. Ležim sama u onom polumraku, imam užasnu potrebu da čujem Nikolu, mog muža, jer znam da bi mi značilo, ali eto, ne mogu - sistem je rekao da je to tebi nepotrebno. Tako usamljena, uplašena provodim tako čitavu noć. Ulaze zdravstveni radnici, ja ne znam ni ko su ljudi, jer praktično ti se niko ni ne predstavi, oni samo ulaze ćutke, a ti se osećaš kao nekakav objekat. Oni ti prilaze bez ikakvog razgovora, obavljaju nešto na tebi, ti ne znaš šta je to... svestan si da mora to nešto. Tako sam dočekala jutro, slušala sam samo njene otkucaje srca, to mi je bio jedini zvuk. Uskoro nisam mogla da dišem jer mi je srce ubrzano lupalo od te neke terapije koja treba da ublaži kontrakcije. Kontracije postaju sve učestalije i tako iscrpljena odlazim u salu. Ne dobijam epidural, ali kažu da su mi ga dali. Onda kreće moja agonija. Moja devojčica je bila i kontra okrenuta. Sve je bilo pakleno teško. Bilo mi je toliko teško da sam na kraju izgovorila da želim da umrem."

Uz veliku muku, iscrpljena i uplašena, Ana je rodila devojčicu, kaže, kao na traci.

"I sve se dobro završiilo, ti si presrećna. To se završilo kako treba. ali postoji tu jedna mala stavka - beba neće poći sa tobom. Nećeš je osetiti - ja sam je osetila na tri sekunde, čini mi se da je toliko trajalo, i oni su je odmah odneli u inkubator jer je to bilo neophodno. Najviše mi se urezao i najviše pamtim taj osećaj nemoći, očaja kada dođeš da vidiš svoje dete, prirodno imaš užasnu potrebu da ga uzmeš u naručje, da ga nekako zaštitiš, a ono je tu u toj kutiji sa milion nekih cevčica, igala, ne znam čega sve. I ti tu treba da budeš još jača. Prvih dana sam dolazila i uopššte nisam mogla da kontrolišem suze", ispričala je Ana u Mamazjaniji kroz šta je prošla tokom prvog porođaja.

BONUS VIDEO: