Na šta su osuđena deca antivaksera

Jedan klinac je pitao mamu zašto svaki put odseče krajeve sa kobasica pre nego što ih stavi u tiganj. Rekla mu je da nema pojma i da pita baku. Ni baka nije znala, nego mu je rekla da pita nanu, njenu majku. Nana ih je sve sočno opsovala: „Majku vam j… kilavu, prođe toliko godina a niko još nije kupio veći tiganj?!“

Neverovatno je, ali istinito: roditelji su nam zapovedali i kada nisu zapovedali. Ako mi ne verujete, zapitajte se koliko stvari vi radite automatski, bez promišljanja, a da nemate pojma što ih radite?

Jednom drugom klincu, kad krene na tobogan, tata kaže - nemoj, pašćeš; kad hoće da veže pertle, mama kaže - pusti ja ću; kad pođe na izlet sa drugarima, oni mu uvale onaj pametni sat i zivkaju svakih pola sata da pitaju da li je sve u redu; u prvom razredu mu rade zadatke, u trećem biraju drugove… U šesnaestoj, ovaj momak će sedeti na kauču u ordinaciji psihoterapeuta i tvrditi da je nesposoban, manje vredan, predodređen za neuspeh.

Roditelji su svojim zaštitničkim ponašanjem želeli da kažu - volim te. Dete je čulo – ne možeš sam, nesposoban si.

Roditelji zabranjuju i kad ne zabranjuju.

Koliko ste puta vi svom detetu poslali poruku koju vam na kraj pameti nije bilo da pošaljete, samo zato što niste promislili?

Deca se teško distanciraju od ponašanja i od raspoloženja svojih roditelja, a to je temelj na kom grade svoj sistem uverenja. Naše zapovesti i zabrane postaju filteri kroz koje naše dete posmatra sebe, druge, svet, život. Naša slika stvarnosti važnija je od stvarnosti - mi ne reagujemo na ono što se dešava, reagujemo na značenje koje smo dali onome što se dešava.

Zamislite sada vi jednog klinca koji ovih dana raste u nekoj besnoj kući. U porodici u kojoj se roditelji svađaju sa televizorom i sa čika-doktorom na televiziji koji im je poručio da bi bilo dobro da zaštite sebe i svoje bližnje. U kojoj mu, kad krene u školu, roditelji ne daju da ponese masku, jer učiteljica nema pojma šta priča. U kojoj na sva usta ogovaraju roditelje dece koja neće da slave rođendan u igraonici. U porodici u kojoj se skoro svako druženje sa prijateljima i familijom svede na raspravu u kojoj se pominju neki oni koji su protiv nas, neki eksperimenti, neki lekovi koji ne leče nego razboljevaju i od kojih se umire… I zamislite da takve stvari sluša četvrtinu svog sedmogodišnjeg života.

Taj klinac ne zna šta su čipovi, toksini, ne zna izistinski ni šta je bolest ni smrt, iako su mu ti pojmovi poznati. Ali je već doneo odluku da je svet ružno i nebezbedno mesto. Da učitelji pojma nemaju. Da lekari neće da izleče nego da razbole. Da ljudima ne treba verovati.

Deca povezuju stvari na svoj način.

Deca nisu ljudi u malom i nisu u stanju kritički da misle, ako ih ne naučimo. Pre toga, neophodno je da to naučimo mi.

Kritičko razmišljanje nam omogućava da se distanciramo od sopstvenih ubeđenja i predrasuda i da dođemo do dobro zasnovanih i logičkih zaključaka o tome u šta da verujemo i šta da radimo.

Kad nema kritičkog razmišljanja ima mnogo sujeverja.

Ima predrasuda.

Ima inata, ono kad radite u korist sopstvene štete.

Ima impulsivnih odluka i postupaka.

Ima mnogo necelishodnih rasprava i svađa.

U svom najboljem obliku, kritičko razmišljanje se temelji na univerzalnim intelektualnim vrednostima koje prevazilaze bilo koju temu. To su – jasnoća, tačnost, preciznost, doslednost, relevantnost, čvrsti dokazi, dobri razlozi, dubina, širina i poštenje.

I nikad nam nije bilo potrebnije nego sad.

Mislite o tome.

***

Bonus video: Najinteligentniji ljudi sveta