Jesper Jul: Kako roditelji podstiču agresiju kod dece

U poslednje dve decenije formulisao je nov prilaz vaspitavanju, razvoju i socijalizaciji dece. Zamisao mu je bila da inspiriše i podrži roditelje i profesionalce kako bi deca mogla da odrastu mentalno i socijalno zdrava, što čini pružajući efikasnu i primenljivu alternativu nasilnim i uvredljivim metodama vaspitanja kojima su deca često izložena, pišu Detinjarije.

U svojoj knjizi pod nazivom Agresija – zašto je neophodna našoj deci i nama, pokušava (i rekli bismo – uspeva) da rasvetli pojam agresije kod dece, njenog porekla i dečjih poriva i instinkta koji ih teraju da se ponašaju na društveno neprihvatljiv način. Jesper Jul navodi niz primera, situacija u kojima roditelji veoma često pogrešno reaguju na agresiju deteta, produbljujući time problem, iako imaju najbolju nameru.

Autor je odlučio da napiše ovu knjigu o agresiji – s posebnim osvrtom na ponašanje predškolske i školske dece – zato što izuzetno veliki broj dece ide kod terapeuta jer iskazuju frustracije, bes ili se „nasilno ponašaju“. Rezultat je brutalan: deca su odbačena i okrivljena. Autor zato objašnjava osnovne i društvene korene agresivnih emocija, pojašnjava kako da ih shvatimo i kako da se izborimo s njima i u porodici i u institucijama.

Ovde donosimo jednu situaciju iz knjige u kojoj će se, sigurni smo, veliki broj roditelja pronaći

Ako ne poslušaš, videćeš!

Odrasli ovu rečenicu često koriste kad pokušavaju da spreče neželjeno ponašanje dece. Ona odražava stil vaspitanja koji je bio rasprostranjen među našim roditeljima na početku industrijalizacije i koji je u izvesnom smislu bio neophodan – stil jedne epohe u kojoj je na ceni bila sposobnost da se potčini i prilagodi, da se bude poslušan prema autoritetima.

Danas roditelji i vaspitači nerado koriste pojmove pravilo i kazna. Umesto toga, govore o granicama i posledicama. Međutim i dalje se drže istog starog koncepta prema kome nema važnijeg cilja nego da se dete prilagodi i uklopi. Terminologija se, istina, promenila i sad je politički korektnija, ali je logika ostala ista – ako ti ne poštuješ moja pravila, ja ću povrediti tvoj integritet ili ću ti uskratiti bliskost sa mnom. To je ogoljena agresivnost! A pošto deca sarađuju tako što podražavaju ponašanje roditelja, ovo veoma brzo (ili 10 – 20 godina kasnije) vodi agresivnosti ili autodestruktivnom ponašanju.

Važno je da deca steknu iskustvo da njihovo ponašanje ima posledica. Sve što činimo ima posledice, željene i neželjene. I jedne i druge su od suštinskog značaja za detetov proces učenja; to znači da uče iz svog iskustva, a ne iz pridika odraslih.

Ako dete pokuša da se popne na drvo, a roditelji to smatraju opasnim, sigurno će reći:

„Nemoj to da radiš! Suviše si mali, opasno je, pašćeš!”

„Rekao sam ti da se ne penješ! Ako me ne poslušaš, videćeš!”

„Zar stvarno moram da te izudaram po zadnjici da bi me čuo?!” (Pljus!)

Briga odraslih se povećava i vrlo brzo pretvara u agresiju, samo zato što dete sledi svoj prirodni instinkt i hoće da nauči nešto o ciljevima koje sebi postavlja, a koji trenutno prevazilaze njegove sposobnosti.

Udarci po zadnjici ili grdnja nisu posledice već kazna. Ako detetu dozvolimo da se penje na drvo, najverovatnije će nekoliko puta pasti i povrediti zadnjicu. Bol je prirodna posledica njegovog ponašanja. Tu lekciju će zapamtiti, ali mu pritom neće biti povređen integritet, ometena volja i spremnost da uči i da se razvija. A ono što je najvažnije jeste da mlada duša neće biti opterećena stidom i krivicom.

Jedino što roditelji u tom slučaju moraju da urade jeste da ga gledaju i da uživaju u njegovoj potrebi da nastavi da se razvija. Ako padne, treba da ga pogledaju u lice i pitaju: „Je l’ te zabolelo?” ili da potvrde: „O, pa to je baš zabolelo! Treba li ti pomoć?” Nekoliko stotina takvih podeljenih iskustava i dete će biti u stanju da pri polasku školu zrači osećajem sopstvene vrednosti i samopouzdanjem, a da ni od jednog školskog izazova ne uzmiče zato što mu je nov i neuobičajen. Uz to, u školu će poneti i vredno osnovno iskustvo da su odrasli tu za njega ako mu zatrebaju, a ne obratno. Za njegove roditelje, vrednost je u tome što uče da detetu ukažu poverenje, pa stoga mogu da se opuste i da svoju energiju unesu u druge oblasti života.

(Odlomak iz knjige Agresija, Jespera Jula)

***

Bonus video: Poznate mame u borbi za starateljstvo nad decom