Iskrena priča mame iz Beograda: Ukinula sam detetu crtaće - i desila nam se neverovatna promena

Kao mlad roditelj od početka sam se sretala sa raznim izazovima, još od porodilišta kad sam odbila da stavljam dupli povoj pa do dan danas kad mi je mnogo toga i dalje velika nepoznanica.

Ipak, oko jedne stvari sam uvek bila sigurna - a to je takozvani screentime. Još od trudnoće sam bila odlučna da moje dete neće gledati crtaće niti igrati igrice, i bila sam potkovana jakim argumentima za tu odluku. Sve koji su pisali i pričali o tome sam pratila, čitala i upijala kao sunđer.

Ipak, nisu se svi slagali sa mnom.

Kako to obično ide, članovi uže i šire familije su smatrali da je to opet stvar modernog vremena, još jedna nabulozna psihološka teorija koja nema veze sa istinom - sve dok se nisu uverili u suprotno.

S početkom korone, a nešto malo pred prvi rođendan moje ćerke, kada smo se povukli iz Beograda na selo kako bismo održali koliko je moguće normalnu svakodnevicu i zaštitili se od opasnosti da se zarazimo tom (tada) misterioznom bolešću, moja ćerka se zarazila crtaćima. Bila je navučena. I nije bilo povratka. Jela je uz crtani. Vozila se uz crtani. Oblačila se uz crtani. Za svaki tantrum rešenje je bio crtani.

Ipak posledice nisu bile vidno primetne, s obzirom da su njeni govor i motorika bili izuzetno razvijeni, niko nije mogao da pretpostavi koliki problem se stvorio. Zapravo, golim okom i nije bio vidljiv jer su njenoj svakodnevici i dalje primat imale knjigice, edukativne igračke, parkić i trotinet. Svi su mi govorili kako je jako zanimljiva i divno vaspitana, ipak, ja sam duboko u sebi znala da nešto nije okej.

Prvi znaci su bili da je direktno iz kreveta trčala da upali televizor, i ne bi bilo šanse da se obuče na vreme ili završi doručak bez crtanog. Isto je važilo i za vožnju kolima, svaki boravak u automobilu koji je trajao duže od 10 minuta bi bio praćen izlivima besa, što je jedino moglo da reši - znate već šta. Koncentracija za bilo šta osim crtaća nije postojala. U nekom trenutku je krenula na balet, gde sam primetila da u mnogim situacijama ne prati situaciju oko sebe i histerično odbija da sluša dečije novogodišnje pesmice jer ima samo jedan cilj - crtani.

Ipak, pravi preokret i malj o moju glavu bio je momenat kada je, uz moje žustro suprostavljanje, od tate dobila crtani pred spavanje. Te večeri je 3 sata plakala dok se skrivala ispod kreveta. A ta scena nepomično stoji u mom sećanju kao podsednik da nikada više ne pokleknem.

Od tada smo ukinuli screentime i promena je bila neverovatna. Dogovorile smo se da od ponedeljka do petka nema nikakvih crtaća, dok vikendom može da odgleda jedan dugometražni, mahom Diznijev. I to je najbolja roditeljska odluka koju sam ikad donela. Pored toga što smo izbacili svakakav program koji izlazi na YouTube-u, usmerili smo njenu pažnju ka sadržaju iz kog može i ponešto da nauči.

Ne samo da se sada mnogo više igra sama, što je pre bilo nezamislivo, već sam i od stručnih osoba koje učestvuju u njenom odrstanju dobila potvrdu da se kod mog deteta nešto drastično promenilo - i to na bolje. Njena interesovanja su se proširila, pa tako umesto "Pusti mi crtani" čujem "Hajde da učimo brojeve". U vožnji slušamo muziku sa radija i pevamo iz sveg glasa. Klopamo na brzaka, jer žurimo na igranjac.

A vikendom, posle baleta i parka, omiljena destinacija nam je bioskop. I mogu slobodno da kažem da nikada nije bilo lakše i lepše.

***

Bonus video: Radmila Petrović o roditeljstvu