Gledala sam film "Za danas toliko" - evo zašto posle njega iz bioskopa svi izlaze preporođeni

Kraj radne nedelje u mom slučaju znači kamenje u ramenima, bol u očima i slojevite podočnjake. Idealno za odlazak u bioskop, baš dok se umorni ljudi u umornom gradu vraćaju kući u pet popodne. U ovoj našoj zemlji ljudi se teško slože oko bilo čega, od trivijalnih sitnica do za život krucijalnih stvari. Za film "Za danas toliko" niko nije rekao nijednu ružnu reč, svi ga hvale. U čemu je štos?

U vremenu u kojem jedni za druge više nemamo strpljenja i više ličimo na napete praćke nego na ljude, izraz "mračiti" je postao svakodnevica. Plašimo se da kažemo da nam nedostaje malo normalnosti. Jer šta je normalno, pitaće neki. "Za danas toliko" je baš to. Vraćanje u normalu. Grupna terapija za 700 dinara.

Tu je jedna porodica, jedna kuća, jedan grad koji nije Beograd. Tu su njihovi jednostavni životi, oni prave čupavce, idu na posao, uče, podižu jedno dete, pričaju o običnim dnevnim stvarima kao vi i ja sa svojim ukućanima. Na prvi pogled obični neki ljudi koji kupuju prezrele lubenice.

Prvih 15 minuta filma možda će vam biti dosadno, sporo, možda ćete pomisliti - zašto ovi ljudi ovako pričaju? Ko još ulazi u svoju kuću pevajući? Zašto uopšte toliko pevaju? Zašto scena o pravljenu čupavaca traje ovako dugo? A onda će vas svaki kadar postepeno uvlačiti i počećete da iščekujete sledeću sasvim običnu scenu.

Nije slučajno što je autor filma Marko Đorđević izabrao baš Kragujevac za mesto gde se odigrava radnja njegovog filma. Nije slučajno ni što je nabujalu prirodu oko tog grada snimao leti, niti što kobajagi neprimetno vidimo realnu scenografiju jednog vremena u kom ljudi nemaju para da renoviraju i obnove svoje dotrajale kuće, ali se trude da im budu lepe i ušuškane. Možda su vam prozori dotrajali, ali na onom jednom imate bajku od cveća?

Maestralna gluma gotovo dokumentarno uvlači u ambijent. Filip Đurić, Ivana Vuković i Nikola Rakočević igraju porodicu Šarenac, rasteruju oblake i zapljuskuju vedrinom. Šarenci su infantilni, oni su zadržali ono što svi imamo dok smo deca, pa vremenom izgubimo u privikavanju na "težinu" života. Oni su iskreni, bez prikrivanja pokazuju svoje emocije, kažu šta misle, nisu pošteđeni svega sa čim se svi batrgamo, ali su tako detinjasti napravili odbranu od "mračenja". Kako? Samo ljubav, ljudi! Da se radujemo kolačima, zreloj lubenici, pecanju pored reke, muzici, kafi s najbližima, letu, godišnjem odmoru, da ukinemo telefone kad smo s ljudima, da se gledamo u oči i budemo nekad i ranjivi, a decu tretiramo s poštovanjem. I da! Kad onaj u špicu petkom popodne ispred vas stane, ne svirajte mu nego izađite i pomozite, pogurajte mu auto ako treba. Budite smešni i čudni, šta vas briga!? Jako je važno da se braneći se od ludila, ne maskiramo u nekog koga kroz neko vreme ni sami više nećemo moći da prepoznamo.

Ja želim da se ušunjam u kuću Šarenaca i pravim se da tu malo živim. Da me povedu na ono mesto gde su otišli čamcem s lubenicama i pecaljkama. Da ne živimo od mora do mora već da svoja leta ispunimo lenčarenjem i smehom i srećnim majicama za godišnji odmor. Želim da nam svima to bude dovoljno. Ujedno, to sam obećala sama sebi. U svojstvu mog terapeuta "Za danas toliko" mi je dao zadatak da više budem okružena dobrim ljudima nego stvarima i da manje mračim, više pevam. Na kraju, evo jedan spojlerčić - kad vam je najteže, pevajte najjače.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram