Gledala sam decu u Japanu kako se igraju i videla ogromnu razliku od dece u ostatku sveta

Kara Dilani je vanredna profesorka psihologije na Univerzitetu Rajder. Njena glavna istraživačka interesovanja uključuju kognitivni razvoj u ranom detinjstvu, imitaciju, socijalno učenje, igru i maštu. Za psychologytoday.com je napisala tekst o deci iz Japana, koju je posmatrala u igri.

Ona je osmislila kurs koji istražuje kulturne sličnosti i razlike u igri i odvela je svoje studente u Japan gde su iz prve ruke posmatrali decu dok se igraju. Rezultat je otkrivanje razlika u igri između dece azijskog porekla i dece evro-američkog porekla.

"Dok smo bili u Japanu, mogli smo da primetimo niži nivo maštanja u igri koji je opisan u prethodnim istraživanjima. Naš raspored je uključivao posete nekoliko mesta namenjenih podsticanju igre, uključujući tematske parkove, igrališta i dečji muzej. Međutim, uprkos tome što je većina ovih mesta bila prilagođena deci, primetili smo vrlo malo (ako ih je uopšte i bilo) maštovitih igara.

Velika većina igara koje smo videli među japanskom decom bila je tematska i sa strukturom. Fokusiraću se pre svega na destinacije koje smo posetili u kojima je igra organizovana i tematska, namenjena deci. Na primer, u muzeju Anpanman, sve sobe i "eksponati" su bazirani na popularnim japanskim dečjim crtanim likovima.

Tu je bila pekara i prodavnica slatkiša, bina za predstave, prostor tipa 'dnevni boravak' sa mekanim podom i otvoreni prostor za igru sa nekoliko penjalica i velikim loptama za skakanje. Šareni likovi su ukrašavali sve zidove. Podrum zgrade se sastojao od tematskih prodavnica i restorana. Oko glavnog sprata za igranje, primetili smo da, iako deca mogu malo da istražuju pomoću tobogana, prostora za puzanje i slobodnih predmeta kao što su slatkiši ili lopte, nije bilo mnogo mesta za slobodnu, maštovitu igru. Igra je bila usredsređena na predstavu.

Zatekli smo vrlo sličnu situaciju kada smo posetili Sanrio Puroland, zatvoreni tematski park dizajniran da prikaže svoje poznate likove kao što su Hello Kitty i My Melody.

Iako je prostor veoma kreativan u svojoj dekoraciji i posvećenosti likovima, bilo je malo mesta za igru dece. Džinovska kuća na drvetu koja je dominirala, nije bila prostor za igru.

Bočne sobe su imale dekorativne teme, ali nije bilo mesta za igru ili zamišljanje sebe u interakciji sa likovima. Glavne atrakcije uključivale su vožnju čamcem, vožnju mini automobilom i muzičku paradu i predstavu sa pesmom i igrom. Iz vizure deteta, činilo se da poseta ovom tematskom parku, više znači posmatranje eksponata nego igranje.

Tokyo Disney Sea i Tokyo Disneyland, dva glavna Dizni parka u Japanu, takođe su tematska na isti način.

Bilo je vrlo malo objekata za igru ili otvorenih prostora za igru. U svakom parku posetioci mogu da posete tematske oblasti i da se voze, ali nema mnogo prostora za slobodnu igru.

Sve u svemu, igra koju smo gledali u Japanu izgledala je veoma različito od one u Sjedinjenim Državama. U skladu sa prethodnim istraživanjima, japanska deca su se igrala na visoko strukturisane načine koji nisu uključivali mnogo fantazije. Tematski parkovi, dečji muzeji i prostori za igru su organizovani. Iako su ljudi koji su dizajnirali prostor definitivno morali biti kreativni, čini se da sami prostori za igru nisu podsticali mnogo mašte. Da li je ovo šteta za japansku decu ili nešto što im nedostaje, pitanje je za buduća istraživanja."

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram