Da li su nas romantične komedije naučile da pogrešne stvari nazivamo ljubavlju - i šta o tome kaže psihologija

Znamo da filmovi nisu stvaran život. Ipak, posle dovoljno scena u kojima jedan veliki gest rešava svaki problem, lako je početi da se pitamo zašto naši odnosi nisu tako uzbudljivi, strastveni i jednostavni.

Dr Melani Mejmon, profesorka psihologije čija je oblast socijalna psihologija, objašnjava da romantične komedije namerno ne prikazuju veze potpuno realistično. Publika želi uzbudljivu priču, pa filmovi najčešće spajaju strast novog odnosa sa sigurnošću i bliskošću koje u stvarnosti nastaju tek posle mnogo vremena.

Filmovi nam daju „uputstva“ za ljubav

Psihologija koristi pojam skripte za unapred formirane predstave o tome kako bi određena situacija trebalo da izgleda. Znamo, na primer, kojim redosledom se ponašamo kada dođemo u restoran jer smo tu situaciju mnogo puta doživeli ili posmatrali.

Slično se događa i sa ljubavnim odnosima. Filmovi nam mogu ponuditi skriptu za prvi sastanak, flert, pomirenje posle svađe ili trenutak u kojem bi trebalo izjaviti ljubav.

To nije nužno loše. Romantične komedije mogu da pokažu otvorenost, emocionalnu bliskost, poverenje i spremnost da nekome otkrijemo intimne delove sebe. Problem nastaje kada počnemo da očekujemo i filmsku brzinu.

Likovi često posle nekoliko susreta govore o velikoj ljubavi, dok se duboko ukorenjeni problemi rešavaju jednom iskrenom rečenicom ili dramatičnim dolaskom na aerodrom. U stvarnom životu za takve promene uglavnom su potrebni vreme, doslednost i ponekad godine rada na sebi.

Da li nas filmovi menjaju ili biramo filmove koji potvrđuju ono u šta već verujemo?

Pojedina istraživanja pokazuju da ljudi koji često gledaju romantične sadržaje češće veruju da ljubav može da savlada sve, više žude za strastvenim odnosima i pozitivnije gledaju na otvoreno iskazivanje osećanja.

Ipak, dr Mejmon naglašava da je veliki deo tih istraživanja korelacioni. To znači da ne možemo sa sigurnošću tvrditi da su filmovi stvorili takva uverenja.

Moguće je i obrnuto: ljudi koji već veruju u srodne duše, velike ljubavi i romantične gestove prirodno češće biraju upravo takve sadržaje.

Verovatno je istina negde između. Biramo priče koje nam prijaju, ali nas priče koje dugo gledamo istovremeno mogu naučiti šta da očekujemo, prihvatimo ili pokušamo da ponovimo u sopstvenom životu.

Veliki gestovi mogu da sakriju veoma loše ponašanje

Romantične priče često spajaju grandiozne gestove sa ponašanjem koje u stvarnoj vezi ne bi trebalo romantizovati. Lik može biti ljubomoran, manipulativan, posesivan ili potpuno emotivno nedostupan, ali se sve zaboravlja čim se pojavi sa cvećem, održi savršen govor ili učini nešto spektakularno.

Posebno je važno razgovarati o tome sa adolescentima i mlađim ljudima koji još nemaju mnogo sopstvenog iskustva, pa medijske odnose mogu koristiti kao vodič.

Dr Mejmon navodi primer serijala „Twilight“, koji je mnogima u mladosti delovao kao velika ljubavna priča. Kada ga je kasnije posmatrala iz psihološke perspektive, prepoznala je obrasce manipulacije i zlostavljanja koje je ranije doživljavala kao romantične.

Takvi primeri pokazuju koliko se lako kontrola može zameniti za brigu, opsesija za strast, a emocionalni haos za dokaz velike ljubavi.

Filmske svađe retko bi se dobro završile u stvarnom životu

U romantičnim komedijama svađa često mora da bude dovoljno dramatična da pokrene radnju. Likovi izgovaraju brutalne stvari, otkrivaju najveće slabosti svog partnera ili koriste nešto veoma lično kao oružje - a zatim se pomire do kraja filma.

U stvarnosti bi mnoge od tih rečenica mogle ozbiljno da oštete odnos.

Dr Mejmon ističe da stabilni parovi čak i tokom sukoba pokušavaju da zadrže osećaj da su na istoj strani. Cilj nije pobediti partnera, već zajedno rešiti problem.

Na to se nadovezuje i rad psihologa Džona i Džuli Gotman, koji su decenijama proučavali partnerske odnose. Njihova istraživanja ukazuju na značaj odnosa pozitivnih i negativnih interakcija: u stabilnim vezama potrebno je mnogo više toplih, nežnih i podržavajućih trenutaka kako bi se ublažio efekat jednog negativnog.

Drugim rečima, velika svađa nije bezazlena samo zato što je posle nje usledio poljubac na kiši.

Strast nije isto što i ljubav koja traje

Romantične komedije uglavnom se završavaju onda kada stvarna veza tek počinje. Vidimo zaljubljivanje, hemiju i veliki trenutak odluke, ali retko ono što dolazi kasnije: raspodelu obaveza, stres, bolest, dosadu, finansijske probleme i svakodnevnu brigu jedno o drugom.

Dugotrajne veze oslanjaju se i na ono što psiholozi nazivaju prijateljskom ili partnerskom ljubavlju. Ona podrazumeva poverenje, bliskost, oslonac, emocionalnu sigurnost i sposobnost da se zajedno prođe kroz sasvim obične dane.

To nije uvek najuzbudljiviji materijal za film, ali je često mnogo važniji za odnos od dramatičnog trčanja kroz aerodrom.

Dr Mejmon zato kao pozitivnije televizijske primere navodi Džejka i Ejmi iz serije „Brooklyn Nine-Nine“, Bena i Lesli iz „Parks and Recreation“ i Babet i Morija iz „Gilmore Girls“. Njihovi odnosi imaju humor i romantiku, ali počivaju i na prijateljstvu, podršci i međusobnom poštovanju.

Romantične komedije ne moramo da prestanemo da volimo

Poenta nije u tome da romantične filmove treba gledati kao opasnu iluziju. Oni nam pružaju beg od svakodnevice, bude nadu i prikazuju stvari za koje bismo voleli da u životu budu jednostavnije.

Mogu čak da posluže kao zanimljiv povod za razgovor: da li nam je neki gest zaista romantičan, da li je ponašanje određenog lika prihvatljivo i šta bismo mi uradili drugačije?

Najzdraviji način gledanja možda je upravo spoj uživanja i male doze kritičkog razmišljanja. Možemo navijati da se likovi konačno poljube, a istovremeno znati da prava ljubav obično ne staje u završnih deset minuta filma — i da njen najvažniji deo počinje tek nakon odjavne špice.