4 ključna pitanja o deci iz ugla najboljih vaspitačica Srbije: Dragana Janković otkriva koje su posledice čuvenog "neka, ja ću"

Dragana Janković iz Niša je među onima koje su dobile nagradu Najbolja medicinska sestra predškolskih ustanova Srbije u 2022. godini, koju dodeljuje Savez udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova Srbije.

Osim što je medicinska sestra vaspitač, Dragana je i aktivna u radu na prevenciji vršnjačkog nasilja, učestvuje u akcijama NURDOR-a i drugim humanitarnim akcijama. Sada za Zadovoljnu deli svoje dragocene savete o vaspitavanju dece.

Šta ako dete ujede ili udari vršnjaka

Među izazovima koje roditeljstvo nosi jesu i sukobi koji se neretko dešavaju među decom. Otuda i pitanje šta da uradi roditelj ako neko dete udari, gurne, ujede njegovo dete ili ako njegovo dete to radi drugoj deci.

„Deca su jako otvorena, reaguju osetljivošću, opraštanjem, poštovanjem i zahvalnošću da prihvate i upute izvinjenje ukoliko iz bilo kog razloga povrede svog vršnjaka ili su povređeni. Bar po statistici i istraživanjima, predškolsko i doba vrtića nije rizično za teže oblike nepoželjnog ponašanja, nasilne komunikacije ili neprimerene ispade, ali se ne može ni reći da sa prevencijom takvog i sličnog ponašanja nije potrebno započeti upravo u najranijem uzrastu. Najbolja metoda koju svaki roditelj može primeniti je bila i biće razgovor ili 'stavi sebe u cipele drugog', pokušaj da zamisliš kako i koliko si svojim delom i postupkom povredio svoje vršnjake, kako si se osećao ti, kako deca, kako vaspitač.“

Mnogo je situacija u svakodnevnom životu koje nude priliku da roditelji sebe osnaže, a deci na adekvatan način pokažu veštine osećaja empatije, kaže naša sagovornica.

„To mogu da budu svakodnevne rutine i rituali u porodici, briga o mlađim članovima porodice, briga o kućnom ljubimcu, pomoć starijim članovima porodice. Zapravo, možemo da uradimo mnogo dobrih dela sa našom decom samo ukoliko smo dovoljno motivisani i imamo želje da činimo dobra dela.“

Šta kad roditelj odgovornost prebacuje na drugog

Iz ugla roditeljstva, ali u praksi, zapravo i nije baš tako, napominje.

„Roditeljima je teško da prihvate da imaju evidentan propust u vaspitanju, da svaku kritiku prihvate razumno i ponude svoju maksimalnu saradnju. Vrlo često svoje dete postave kao žrtvu, svoj propust prebace na drugu decu i roditelje, neretko i na vaspitača i vrtić kao celinu. Tu počinje krug međusobnih osuda odraslih gde su upravo i jedino na gubitku deca.“

Naime, prezauzetost roditelja, brz i buran tempo života, mnogo stresa i nervoze, ličnih nezadovoljstava u nekim sferama, hteli mi to da priznamo ili ne, reflektuju se kroz ponašanje dece.

„Dobar vaspitač, potkovan znanjem i iskustvom, poznavanjem psihologije dece mora da primeti da dete ima potrebu i želju da tešku emociju podeli i da reaguje. U praksi je nekada vrlo teško dopreti do roditelja, teško je objasniti da mora krenuti od sebe i promenama na sebi da bi rezultat bio pozitivan po dete. Neprihvatanje odgovornosti za ponašanje deteta, osuđujući stav ka drugima, kritika ka vaspitnom osoblju, opravdavanje postupaka iako nisu dobri, komunikacija koja je poprilično neugodna, zaštita svog deteta kroz minimiziranje osećanja ugroženog deteta, beg od odgovornosti i prezaštitnički stav, jeste sve ono sa čime se zaista sve češće susrećemo u vrtiću. Zaista poštujemo i negujemo stav svakog roditelja, ali problem mora biti rešen na obostrano zadovoljstvo jer u vrtićkom uzrastu još uvek nema i nadam se neće biti toliki pad tolerancije na nasilje da ćemo imati žrtve i nasilnike. To su prejake reči za tako malo godina.“

Vaspitačica Dragana zato ističe da je saradnja roditelja sa vaspitnim osobljem neizmerno važna.

„Ključ je komunikacija koja je pozitivna i konstruktivna, poverenje u ustanovu koja brine o detetu, individualizacija kroz svakodnevne posete u vrtiću, saradnja sa roditeljima grupe. Ono što u praksi često primenjujemo u našoj ustanovi je da roditelj za neprimereno i neadekvatno ponašanje čime je njihovo dete ugrozilo zdravlje, osećanja i bezbednost drugog deteta uputi poziv i izvinjenje roditeljima, a da vaspitač tokom određenog perioda sa decom radi na prevenciji ponašanja kroz aktivnosti kojima se jačaju zajedništvo, drugarstvo i poštovanje i negovanje pozitivne klime u grupi.“

Šta je zapravo srećno dete

Tako onda rastu samostalna i srećna deca.

„Savremeno i moderno roditeljstvo donosi nam nove izazove jer roditelji apsolutno sa pravom mogu, smeju i čine ono što misle da je najbolje za njihovu decu. Samostalno dete je dete koje se ne sputava u aktivnostima, dete nad kojim ne bdi svakodnevno čitava armija počevši od roditelja, baka i deka, bebisiterki, skačući pri svakoj realnoj i nerealnoj opasnosti. Srećno dete je dete koje sme bez kritika da zamaže svoju odeću od hrane, obriše ruke tako što ih protrese, ne gleda u tablet i telefon, koje se uči da savlada stepenice, popne na drvo, koje se pokvasi na kiši, koje kašikom nahrani pre obraz i odeću, dete koje padne, pa otrese pantalone bez panike ukućana, dete koje sedi na noši jer pelene su izum novog doba, dete koje se umije, a ne briše maramicama, dete koje se ne prevozi izumima novih generacija, već korača držeći roditelja za ruku. Dete koje gledajući vršnjake uči, ponavlja i biva ohrabrivano kod kuće da usavrši i ponovi - to je srećno dete.“

Ali u svemu se postavlja pitanje koliko klinci zaista imaju slobodu da razviju samopouzdanje.

„Samopouzdanje se stiče pohvalom, a kako je moguće da dete poseduje samopouzdanje kada sve više roditelja ne dozvoljava detetu da pokaže ono što može i zna. Svidelo se to nekom ili ne, sve češće čujemo - neka, ja ću, ti samo budi dobar.“

Dragana Janković priča i šta je najgore, a šta najpametnije uraditi kad dete dobije izliv besa ili jednostavno na sve što roditelj kaže/uradi odgovor bude - ne.

„Nemoguće je razmaziti decu pokazivanjem ljubavi. Razmažena postaju tek kada im se ne postave granice, kad izostane disciplina i doslednost roditelja. U praksi autoritet vaspitača može zaista da pokaže pozitivne efekte uticaja na dete, a to je da dete u vrtić tranzicijom iz porodice može da dođe razmaženo, ali živeći u vrtićkoj porodici ono vrlo brzo nauči da granica ipak postoji. Slikoviti prikaz situacija iz života u vrtiću je da dete pri odvajanju od roditelja plače, a potom se za kratko vreme smiri ili dete izlazi iz vrtića i roditelj u pomoć poziva vaspitača da bi dete sarađivalo pri pripremi za izlazak van. Najbolji opis upravo dolazi iz pitanja roditelja - kako je moguće da je u vrtiću dete dobro, poslušno, saradljivo, a nama pravi probleme na ulici i supermarketu tako što negoduje i baca se na pod... Čitava problematika nije u detetu, već granici i doslednosti.“

Devojčice su mnogo snalažljivije

Na kraju, tu je i pitanje međusobnog uvažavanja i poštovanja među mališanima, a koje se stiče vremenom.

„Gledano s načela vaspitanja koje nosimo iz kuće, nežniji pol uvek treba i mora da ima zaštitu i poštovanje i to je jasno. Postavlja se pitanje - a zašto i dečaci ne treba da imaju isto tako zaštitu i poštovanje devojčica? Zašto i zbog čega moramo da vršimo podelu? Na umu treba da imamo da su sada devojčice mnogo borbenije i snalažljivije, da dečaci gube u borbi za dominacijom. Devojčice su zaista u današnje vreme čak ozbiljnije za svoj uzrast, znaju šta žele i to ostvare. Zato bih se pre pozvala na zajedničko poštovanje, razumevanje i saradnju bez podele jer ipak su sve to zajedno deca.“

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram