Kada sam bila mala volela sam lepe stvari. Volim ih i sad.
Volela sam uvek ta neka ekskluzivna mesta, posebne doživljaje, uvale, letnjikovce, vidikovce, haljine iz filmova, premijere i kasne večere. Svemu tome krivi su i moji roditelji, koji su me vodili u neku vrstu noćnog izlaska, koji jeste bio malo pred ponoć, i jeste uključivao uživo muziciranje Ramba Amadeusa i tortu od kupina, ali je za dete od osam godina ipak bio nešto nesvakidašnje. Vodili su me i na predstave za odrasle i dok sam bila dete, ne samo one u Beogradu, već i na one među zidinama grada ili na tvrđavi u Budvi. Da, bio je to Budva Grad teatar i čini mi se, tad sam se prvi put nekako približila antici i bila potpuno uvučena u priču, u ono što je odzvanjalo u toj igri kamena i mora. Moji su me svuda vodili, mnogo toga mi obećavali i to najčešće ispunjavali. Moja mama je bila ta koja je često doručkovala sladoled ili tortu. I to ne samo kad je rođendan, a tada obavezno.
Sećam se jednom, bili smo na letovanju kod kumova u Baru, što je značilo da svakog dana imamo dobru domaću hranu. Ipak, roditelji su mi obećali da ćemo tih dana ići i kod tatinog drugara, koji je držao piceriju, koja se zvala Stella Maris. A ja, kako sam volela oduvek restorane, taj osećaj radosti kad sedneš i treba da naručiš, a pogotovo onaj kad vidiš da ti donose neko posebno jelo, u mojoj dečijoj glavi – nešto ekskluzivno i posebno, a ne ono što jedeš svakog dana, bila sam posebno ushićena. Ceo dan sam razmišljala o tome kako ćemo uveče sesti u kola i odvesti se do te picerije zagonetnog imena, da će poteći pelat i zameniti domaćinsku hranu, koja tako liči na onu koju jedemo kod kuće. Probudila sam se sa radošću, jer večeras radimo nešto ekskluzivno i posebno. A onda – obrt! Ispostavilo se da je nekom u porodici kumova bio rođendan i da treba da se to veče ostane kod kuće i da se jedu punjene paprike. Nije bila stvar samo u hrani, bila sam besna i razočarana jer sam želela da se obučemo lepo, da se vozimo kolima malo izvan grada, da idemo u restoran, da radimo nešto uzbudljivo. Bila sam prevarena. I nije bilo dovoljno što su me roditelji ubeđivali da ćemo sutra ići, a da je večeras red da ostanemo u krugu porodice i prijatelja i proslavimo rođendan. Kakav rođendan, kada ste mi obećali nešto drugo? Sa ove tačke gledišta, to što sam radila bilo je glupo i razmaženo, ali tada sam osećala da sam u pravu i da sam prevarena onako osuđena na punjene paprike i to još zatvorene krompirom, a moja mama ih uvek zatvara paradajzom. Bila sam besna i nisam čak želela to ni da sakrijem. Ljutila sam se, protestovala i odbila da večeram, jer je ono što sam želela pica, i to piroška, punjena divnim nadevom, koji curi, topi se i rasteže. A pored tanjira, keramičkog, sa motivom paradajza (kojim moja mama zatvara punjene paprike), a koji ćeš otkriti tek kad pojedeš pola piroške, dakle, pored tog tanjira stoji ćasa sa parmezanom, koji ćeš svako malo dosipati, jer sira nikad dosta.
Pročitajte još:
Bila sam toliko ljuta, da su mama i tata morali da me udalje, da me pošalju u sobu da spavam, jer vređam domaćine koji su tako divni. A ja sam mislila da sam ja u pravu, jer nisu domaćini krivi što su me moji rođeni roditelji povredili i prevarili i uskratili za dražesne italijanske zalogaje na crnogorskoj rivijeri. Plakala sam u krevetu, uspavala se, sutra se probudila nikakva, neraspložena za plažu, ozlojeđena, ceo dan besna na roditelje. Jedino što me je takvu moglo oraspoložiti je dobra hrana i neki nesvakidašnji ugođaj, a tako je i danas. Kad god se osećam loše, izvedem sebe u restoran. Ne znam zašto, ali to gotovo uvek ima dejstvo na mene. Neko ti posluži nešto lepo, aranžirano da uzbudi, nešto što ti neće poslužiti kod kuće, nešto što je napravio neko ko je za to učio školu, pa zna kako da postigne savršenstvo. Zato sam baš bila srećna kada sam dva dana posle nemilog obrta koji pamtim videla kako tata vozi ka taverni na kojoj je pisalo Stella Maris. Stella Maris – morska zvezda. Ne znam da li i dalje postoji taj restoran. Verovatno ne, kao i Popret, beogradski restoran sa sjajnom italijanskom klopom koju pamtim iz detinjstva. Ali baš sad, kada znam da mi se bliži ponovo odlazak na crnogorsku rivijeru setim se kako sam bila drska, razmažena, srećna i koliko sam i kao dete znala da uživam i imala ukusa.
