Bicikl mi je u poslednje vreme glavno prevozno sredstvo. Međutim, dok podignute glave i osmehom prkosim beskonačnom trubljenju automobila zaglavljenih u kolonama, na neke stvari nikad neću oguglati.
„Nije ti ovo kraj za bicikliste“, prodrao mi se juče jedan lik u pola 7 ujutru, dok sam pedalala ka poslu. Bila sam na biciklističkoj traci zapravo, ali je on nije ni registrovao, jer je parkirao auto na taj deo trotoara, odmah ispred trafike. Tek otkad vozim bajs počela sam da shvatam koliki su bahati vozači problem za ovaj grad.
Gledam ih tako nervozne, tako samouverene na svojim sedištima, cokću, viču, trube, ne libe se da pređu u pogrešnu traku, da stanu na pešačkom prelazu, imam utisak da nekad čak ubrzaju kad vide pešaka da se sprema da pređe ulicu (da ne kažem biciklistu), čisto da ga malo iscimaju. Naravno, nisu svi takvi, ima onih super koji uvek pažljivo zaustavljaju pred pešačkim i kad pada kiša paze da te ne isprskaju, i njima uvek klimnem glavom uz „hvala“, ali o njima ću kad budem nabrajala najbolje stvari koje vidim s bicikla. Ovaj tekst je rezervisan za ono loše, da ne bude da se ne primećuje u prolazu.
U tom kontekstu, neko primeti svaki put kad parkirate ispred ulaza zgrade tako da bajs ne može da prođe, a kamoli neko s kolicima; neko primeti i kad opsujete baku koja previše sporo prelazi ulicu; neko primeti i kad skratite put preko trotoara, jer ste mnogo važni i mnogo žurite, a vaš auto veći je i od pešaka i bicikla i trotineta i rolera koji tu idu.
Doduše, i pešaci nekad znaju da se bahate, onda kad je gužva i ne možeš da ih zaobiđeš, a oni kao da čisto iz inata ne žele da se pomere s biciklističke staze do poslednjeg trenutka. Onda usporiš i okineš zvonce, a oni prevrnu očima i frknu tako da se osetiš glupo što im smetaš.
Nekad te stvarno ne vide i ne čuju na biciklu, pa se i ponašaju kao da ih niko ne vidi. I tad ponekad naletiš na neke baš ružne i tužne prizore.
Pročitajte još:
Žena je urlala na uplakanog dečaka nasred ulice, a onda se pravila da odlazi dok se na njegovom licu ocrtavala panika. Policija je postrojila neke klince koji su pokušavali da upadnu u zgradu s bakljama. Pogled sam ulovila samo nekog beskućnika koji je sedeo zagledan u jednu tačku, oko njega je bio prazan prostor, pa krug namrštenih ljudi prekih pogleda.
S bicikla se bolje vidi i prljavština grada, u talasima osećaš smrad. Ponekad ne možeš da udahneš, a onda u prolazu vidiš pano na kome zeleni znak poručuje da je vazduh bezbedan.
Vidiš neke besmislene projekte, nešto se kao radi, nešto se gradi, a posle bude gore nego što je bilo.
Osetiš svaku rupu. Čak i po Novom Beogradu, koji je lep i ravan i iscrtan biciklističkim stazama zbog kojih svi kažu „blago vama“ – te staze su pune rupa i zakrpa, ispupčenja, pukotina, rezultata nečijeg traljavog rada… Ponekad se naglo prekidaju ili „zabijaju“ u ogradu. Ponekad neko stavi semafor posred trake.
Čak i po Novom Beogradu, lepom i ravnom, moraš da voziš vrlo pažljivo i ustaljenim putanjama dok sve rupe i krivine ne naučiš napamet, jer su nekad takve da bi u brzini mogao ozbiljno da se povrediš…
Ipak, podižeš glavu, nabacuješ smešak, ne dozvoljavaš da te ljudska glupost, nemar, bahatost, zloba saplete… A onda čuješ iza sebe ženski glas: „Nadam se da vam bar duplo naplaćuju održavanje s tim biciklima“.
***
Bonus video:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
