Uvek mi je bilo čudno kad vidim da moje drugarice negoduju kako im se momak obukao ili kako je obuo crne čarape na bele patike. Ili kao spremaju se za more, pa ga ona zove 700 puta sa pitanjima da li je spakovao ono, i da slučajno ne zaboravi ovo. Mislila sam se tada u sebi - čoveče, šta od njega pravi budalu, valjda on zna...
Eh… valjda zna on i sam.
Stiglo me je. Sve ono što sam u glavi kritikovala, malo ismevala, nekad čak i otračala me je stiglo. O, kako me je stiglo. Ne samo da sam postala taj lik – nego sam ih sve i nadmašila.
Ta majčinska tendencija da se olakša svaki segment života svog deteta polako se uvukla u moj svakodnevni pristup mom partneru. Počelo je vrlo kežual sa: „A što ne obučeš ovu majicu?” ili „Možda ti ove pantalone bolje idu uz tu košulju?” I postepeno smo naginjali ka: „Opraću ti ovu majicu večeras, tako da ti bude suva do jutra…” Ništa strašno, zar ne?
Vrlo brzo moj momak se navikao da ja sve majice slažem, jer on ne zna (?!) a ja ih ipak složim tako da ne moram da ih peglam (to je već neka druga, vrlo kompleksna tema). Isto tako, kada vadi stvari sa polica ormana, kroz par dana sve postane neuredno i ja bih to na svakih nedelju-dve sve vadila i preslagala. Tako je i sa košuljama. I sa prebacivanjem zimskih stvari u kutije, a letnjih na police. I tako svake sezone.
Uskoro sam organizovala kupovinu namirnica, spremanje obroka, čak i spremanje ručka koji će nositi na posao. Često bih se uspavala ujutru, te čim se probudim jedna od prvih poruka upućenih mom dragom bila bi: „Jesi poneo da jedeš?” A ako znam da nismo spremili ništa za poneti poruka je glasila: „Jesi poneo pare da kupiš da jedeš?” – ovo čak malo zvuči kao da baba govori, a ne keva. Namerno kažem baba, a ne baka, i keva, a ne mama, prosto jer su to najnapornija moguća pitanja i tada pomisliš: Joj baba… Ili joj kevo…
Hajde što su ta pitanja naporna, nego što sam ja vremenom navikla i sebe i svog momka da vodim računa o svemu – što nije okej. Čak je jednom i moja mama dobacila kako koordiniram našim pakovanjem za Beč kao da idem sa detetom, te da treba da ga pustim da se sam organizuje i da ga ne pravim debilom.
Odlučila sam da je poslušam.
Kako imam urođeni poriv i potrebu da sve držim pod kontrolom nisam mogla da dozvolim da sam isplanira šta mu sve treba za putovanje, spakuje to isto i ponese nam dokumenta. Već sam nas zamišljala kako izlazimo iz autobusa na granici i zovemo nekoga da dođe po nas – jer nemamo dokumenta. Tako da smo ipak razgovarali o mogućnostima, planirali kako da pristupimo problemu, a da opet podjednako učestvujemo u ovoj radnji. Posle malo natezanja postigli smo konsenzus – on će poneti kintu, a ja sve ostalo. Fer i korektno.
Najzgodniji termin polaska autobusa za Beč je uveče oko 8, tako da se oboje naspavamo u autobusu, stignemo rano ujutru u Beč tako da imamo ceo dan za obilazak. Taj autobus polazi iz Sremske Mitrovice, taman da obiđemo i moje pre toga.
Stigli smo u Mitrovicu iz Beograda i šetajući gradom još jednom smo prečešljali obavezan spisak za putovanje: pasoši, telefoni i pare – jer za sve ostalo bismo se nekako i snašli. Pasoši su tu, spakovala sam ih lično u malu torbicu koju držim blizu sebe. Telefoni su tu, svako svoj drži u džepu, čekam potvrdu da nam je tu novac. Jedva sam se suzdržala da ne pitam sve to pre izlaska iz stana, i tad rekoh sebi: „Obećala si da ćeš imati poverenja i nemoj da ga smaraš sada, biće to sve okej.”
I nije bilo okej.
Imao je jedan jedini zadatak i zaboravio je novac.
Psovala sam i sebe i njega. Sebe čak malo više. Ali kad malo bolje razmislim – presmešno je. Tako sam odlučila da okrenem novi list i inkorporiram redovnu podelu rada i zaduženja u naš život. Što je i stupilo na snagu, i sa povremenim kiksevima, dobro se držimo, ne mogu reći.
Osim kada je dragi išao išao na put. Sam. I to poslovni.
Pitao me je gde mu stoji pasoš, jer svaka dobra mama zna gde su dokumenta njene dece. Nisam bila dobra i uputila sam ga na nekoliko kutija u stanu gde može da ga potraži. Dok sam razmišljala gde se nalazi, pitala sam ga zar mu nije istekao, jer mi se činilo da imam tu informaciju u glavi još od prošlog leta… Kako je našao pasoš i proverio datum, veselo me je razuverio i nastavili smo svako na svoju stranu tog dana.
Ujutru smo se pozdravili i otišao je na put, a ja na posao. Da bih nekoliko sati kasnije primila poruku da mu je napisana prekršajna kazna jer je predao nevažeća dokumenta. Kako je to moguće pitala sam se i naravno da sam ga izbombardovala sa milion šta, zašto, kako, zar nije proverio datum sinoć.
Jeste proverio datum, ali nije godinu.
Zakazala sam termin za izdavanje pasoša u njegovo ime, a od sada ću pakovanje i spremanje za put potpuno preuzeti na sebe. Jer kao svaka dobra majka, ne želim da se moje dečkodete opterećuje formalnostima.
Bonus video: Modni trikovi sa Nedelje mode u Parizu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
