Sem Goldstin je doktor nauka i klinički direktor Centra za neurologiju, učenje i ponašanje i član fakulteta Medicinskog fakulteta Univerziteta Juta. On je napisao zašto ne moraš da se ističeš da bi vodio ispunjen život.
Biti prosečan postalo je tiho razočaranje u svetu opsednutom izuzetnošću. Od petica u osnovnoj školi, do plaketa za „radnika meseca“, i od pažljivo stilizovanih Instagram objava do jurnjave za tim da postanemo „najbolja verzija sebe„, naša kultura stalno podiže lestvicu toga šta znači biti uspešan, vredan ili makar dovoljno dobar. Ali da li nas ta neprestana težnja ka izuzetnosti zaista čini srećnijima, ili nas zapravo vodi ka većoj anksioznosti, nesigurnosti i osećaju otuđenosti?
U životu koji je prosečan i neupadljiv, može postojati dubok mir, svrha, pa čak i lepota. Možda je vreme da tu istinu ponovo prigrlimo, piše Sem Goldstin za psychologytoday.com.
Stalno podizanje standarda
Povećavanje očekivanja počinje rano. Nekada je „prosečnost“ u školi bila polazna osnova, a ne razlog za stid. Danas se deca guraju ka visokim postignućima pre nego što nauče da se slobodno igraju. Čiste petice nisu dovoljne ako ne dolaze u paketu sa nagradama, vannastavnim aktivnostima i liderskim ulogama. Lestvica se stalno pomera naviše, i ne čudi što je do trenutka kada deca stignu na fakultet ili na tržište rada – sagorevanje češće nego ispunjenje.
Društvene mreže samo dolivaju ulje na vatru. Ne gledamo samo nečije najbolje trenutke, mi naše nefiltrirane živote poredimo sa njihovim pažljivo biranim vrhuncima. Vidimo dvadesetdvogodišnjake koji pokreću startapove, putuju svetom i kupuju stanove, a osećamo se zaostalo jer samo idemo na posao i plaćamo račune. Ono što je nekada bilo izuzetno, sada deluje kao minimum.
Čak i u privatnim životima osećamo pritisak. Moramo biti savršeni partneri, nežni roditelji, gurui zdravog života i svesni građani — po mogućstvu sve to pre 9 ujutru. Moderni mit kaže da propuštaš svoj potencijal ako ne optimizuješ svaki aspekt postojanja.
Ali šta ako potencijal nisu merdevine koje idu uvis, već prostor u kom možeš da se odmoriš?
Tiha dostojanstvenost svakodnevice
Hajde da promenimo priču. Šta ako „prosečan“ život znači posao koji plaća račune, odnose koji su važni i dom ispunjen smehom i sudovima… nešto što ne treba izbeći, već ceniti.
Postoji dostojanstvo u tome da se svakodnevno negde pojavljuješ, čak i kada niko ne aplaudira. Postoji značaj u tome da si pouzdan prijatelj, saosećajan stranac i stabilan kolega. Te uloge retko postanu popularne, ali povezuju društvo na način koji ni slava ni bogatstvo ne mogu.
Pomisli na učitelje, čistače, medicinske sestre, vozače, kuvare i negovatelje čiji tihi rad pokreće svet. Možda se na papiru čine „prosečni“, ali njihov uticaj je daleko od toga.
Biti prosečan ne znači biti bez inspiracije. To znači prihvatiti život koji imaš, umesto stalnog poređenja sa tuđim. Znači shvatiti da nisi neuspešan zato što nisi izuzetan. Ti si ljudsko biće, i to je samo po sebi izuzetno.
Skrivena cena izuzetnosti
Težnja ka veličini po svaku cenu često vodi u sagorevanje, anksioznost i usamljenost. Perfekcionizam paralizuje, a poređenje nam krade radost. Ne možemo svi biti iznad proseka, to je statistički nemoguće. Ipak, društvo nam stalno prodaje taj san, a mi ga kupujemo, da bismo se onda osećali dodatno nedovoljno vrednim.
Na mnogo načina, veličanje uspeha rađa mentalitet oskudice – ima mesta samo za nekolicinu na vrhu, svi ostali su „neuspešni“. Ali život nije takmičenje. On je mozaik malih radosti, tihih trenutaka i deljenih veza.
Istinski možemo živeti u sadašnjosti tek kada prestanemo da jurimo sledeći cilj. Zadovoljstvo ne moramo nalaziti u isticanju, već u pripadanju – porodici, zajednici, samima sebi.
Novo značenje „dobrog života“
Redefinisanje onoga što je važno zahteva hrabrost u kulturi opsednutoj vidljivošću. Podrazumeva odbacivanje „hustle“ kulture (hustle kultura veliča neprekidan rad, produktivnost i rad do iznemoglosti, često na račun zdravlja i balansa u životu). Znači biranje stabilnosti umesto spektakla, dubine umesto brzine, autentičnosti umesto aplauza.
Dobar život se ne gradi nagradama i algoritmima. On se stvara kroz iskrene razgovore, rutine koje te prizemljuju, zajedničke obroke, duge šetnje, sitna dela dobrote i sposobnost da se odmaraš bez osećaja krivice.
Sasvim je u redu biti neko ko „ne menja svet“, već tiho čini svoj mali kutak sveta saosećajnijim.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
