Mark Lipton je nekadašnji profesor menadžmenta, a danas konsultant fokusiran na CEO i izvršne timove. Za Psychology Today je napisao blog o autentičnosti.
„Hajde da počnemo sa priznanjem: nikada u životu nisam bio potpuno autentičan ni jedan jedini dan. Nisi ni ti.
Ne mislim ovo kao optužbu. Vidim to kao činjenicu. Neumorna kulturna poruka koja nam govori da „budemo svoji“ možda je najokrutniji savet koji smo ikada kolektivno prihvatili. Obećava oslobođenje, a donosi anksioznost.
Jer evo šta niko ne kaže kada vam prodaje autentičnost kao put ka prosvetljenju: biti svoje puno, nefiltrirano ja učinilo bi vas nezaposlivim, nepoželjnim za druženje i verovatno bez partnera za nedelju dana.
Okršaj Adama Granta i Brené Brown
Ova tenzija postala je javna 2016. kada je psiholog Adam Grant objavio članak u New York Times-u pod nazivom: „Osim ako niste Oprah, ‘budi svoj’ je užasan savet.“ Njegova poenta je bila jednostavna: autentičnost može da našteti vašoj karijeri. Istraživanja ga podržavaju – veoma autentični zaposleni zarađuju manje, dobijaju manje unapređenja i doživljavaju se kao manje efikasni lideri.
Brené Brown, čiji TED govor o ranjivosti ima 60 miliona pregleda, nije to mogla da proguta. Grant je pogrešno predstavio njen rad, tvrdila je ona. Njena definicija autentičnosti nije „bezumno izbacivanje svega što misliš“, već „hrabrost da budeš nesavršen, ranjiv i da postaviš granice“.
Grant se plašio prekomernog deljenja. Brown se plašila samonapuštanja.
Oboje su, naravno, bili u pravu.
Uloga koju ne možemo da ostavimo
finde-zukunft
Ovu tenziju posmatram decenijama kao kouč za lidere. Na poslu nam govore da donesemo svoje celokupno ja – osim što je naše celokupno ja iscrpljeno, potplaćeno i mentalno sastavlja otkaz. Zato razvijamo ono što je psihoanalitičar Donald Vinikotov nazvao „lažnim ja“ – pažljivo iskonstruisanu personu koju kreiramo da bismo bili sigurni i prihvaćeni.
Problem nije u tome što nosimo masku. Problem je kada zaboravimo da je nosimo.
Ali zamka autentičnosti ne ostaje na poslu. Ona nas prati svuda – u našim najintimnijim odnosima, prijateljstvima, čak i porodicama. Na mestima gde bi trebalo da budemo svoji.
Romantična iluzija
Romantični odnosi možda su najokrutniji oblik prevare autentičnosti. Uče nas da prava bliskost zahteva potpunu iskrenost – da partner treba da vas voli zbog onoga što zaista jeste.
Ali ono što zaista jeste u 6 ujutru pre kafe, ili dok još osećate gorčinu sinoćnje svađe, ili kada ste bolesni i mizerni – ta verzija nije uvek voljena. Osoba koja vas voli ne voli neku savršenu, autentičnu verziju vas. Voli verziju koja se trudi – onu koja se tušira, pita kako im je prošao dan i ne izgovara svaku kritičku misao.
Stvar je u ovome: dugoročne veze ne zasnivaju se isključivo na autentičnosti. One se zasnivaju na međusobnom dogovoru da budete svoje bolje verzije većinu vremena kada ste zajedno, uz povremeno otkrivanje nagoveštaja haosa ispod površine.
Terapeutkinja Ester Perel govori o „erotskoj misteriji“ u dugim vezama – ideji da određena distanca i nepoznavanje pomažu da se želja održi. Sugeriše da totalna transparentnost može biti neprijatelj strasti. Možda autentičnost i intimnost ipak nisu ista stvar.
Minirano polje prijateljstva
alexandr-choi
Čak je i prijateljstvo,- to navodno sigurno utočište, prepuno pažljive neiskrenosti.
Prijateljica vas pita da li vam se dopada njen novi partner. Mislite da je osoba katastrofa sa problemima u vezivanju i sumnjivim higijenskim navikama. Da li to kažete? Naravno da ne. Kažete nešto neodređeno i podržavajuće jer ste naučili da autentičnost u pogrešnom trenutku završava prijateljstva.
To zovemo taktom ili biranjem bitaka, ali to je zapravo strateška neautentičnost. I hvala Bogu da postoji. Svet potpune iskrenosti u prijateljstvu bio bi pustoš povređenih osećanja i narušenih odnosa.
Gruba istina: prijateljstvo počiva na nežnim lažima, diplomatskim tišinama i mudrosti da prepoznamo kada bi iskrenost bila štetna.
Porodična zamka
Ako želite da testirate granice autentičnosti, pokušajte sa porodičnim ručkom.
Vaš ujak kaže nešto politički suludo. Vaš autentičan odgovor razbesneo bi bar jednu osobu za stolom. Zato se kiselo nasmejete i dodate krompir, jer ste naučili da porodična harmonija zahteva gutanje oko 60% vaše istine.
Majka vas pita zašto ste i dalje sami, bez dece, zašto živite u tom stanu ili radite taj posao. Vaš iskren odgovor trajao bi tri sata i zahtevao terapeuta. Pa skrenete temu, jer neke istine ne pomažu odnosima – one samo stvaraju obavezu da branite stavove koje ste umorni da branite.
Porodica je možda mesto gde prvi put učimo lažno ja. Svakako je mesto gde ga usavršavamo.
Konačni test
Pravi test je: Da li umete da budete potpuno autentični sa svojim psihoterapeutom?
Razmislite o tome. Plaćate nekoga da stvori siguran, poverljiv prostor za radikalnu iskrenost. Bez posledica. Bez osude. Čisto prihvatanje. Jedini odnos namenjen tome da vas oslobodi maske.
Najčešće skrivene teme? Seksualno ponašanje, upotreba supstanci, suicidalne misli, porodične tajne – i možda najviše, njihove stvarne reakcije na ono što terapeut kaže.
Glavni razlog? Stid. Ne samo nelagodnost, već specifičan, parališući sram vezan za telo, štetna ponašanja i očekivanu osudu terapeuta.
Evo poente – oko trećine ljudi koji kriju informacije od terapeuta veruje da im to aktivno šteti napretku. Znaju da sabotiraju sopstvenu terapiju. I ipak to rade.
Ako ne možemo biti autentični ni u terapijskoj kancelariji, gde je poverljivost zakonom zaštićena i prihvatanje je temelj, kakvu onda nadu imamo bilo gde drugde?
Skoro je smešno, osim što nije. Osoba koja nas najverovatnije može prihvatiti u potpunosti možda je ona kojoj najmanje verujemo. Čak i u radikalnoj sigurnosti – mi igramo ulogu.
Put napred
Šta radimo sa ovim haosom?
Prestanemo da glumimo da postoji univerzalan odgovor. Ljudi koji vam prodaju „radikalnu autentičnost“ obično su već dovoljno bogati, poznati ili na funkciji da sebi mogu da je priušte. Za nas ostale, autentičnost je luksuz koji kupujemo u malim dozama kada možemo da platimo cenu.
Postajemo namerni u svojim performansima. Lažno ja postaje toksično kada se odvija automatski – kada glumite, a da toga niste svesni. Ali svesno birati kako se predstavljate, znajući da to možete skinuti kasnije? To nije laž. To je mudrost.
Nalazimo mala mesta gde možemo biti realniji. Ne 100% autentični – to je i dalje fantazija. Ali možda 70%, sa pravim ljudima, u pravim trenucima, u odnosima gde rizik vredi.
I dajmo sebi malo milosti. Niste prevarant zato što niste potpuno svoji svuda. Niste licemer zato što ne delite sve što mislite. Niste slomljeni zato što pravite granicu između unutrašnjeg sveta i onoga kako se pojavljujete spolja.
Samo ste osoba koja pokušava da navigira nemoguć zahtev: budi svoj, ali ne baš tako. Budi realan, ali i zapošljiv. Budi ranjiv, ali ne previše. Budi autentičan, ali tako da to ljudi mogu da podnesu.
Neprijatna istina
Zamka autentičnosti obećava da će, ako samo skinemo maske, sve biti bolje. Da ćemo biti srećniji. Da će naši odnosi postati dublji. Da će naši životi konačno postati stvarni.
To je prelepa laž.
Svi mi glumimo. Svi smo stratezi. Svi održavamo neku verziju lažnog ja jer je to cena funkcionisanja među ljudima.
Cilj nije da prestanemo da glumimo. Cilj je da ostanemo svesni tokom performansa. Da prepoznamo koji delovi su zaista naši, a koji su kostimi. Da zapamtimo da je maska alat, a ne identitet.
I možda – samo možda – da pronađemo nekoliko ljudi koji su zaslužili pravo da vide šta je ispod nje.“
