Keri i njene devojke imaju jedna drugu, i to je sve što bi ikada moglo da im zatreba.
Postoji mnogo načina na koje se And Just Like That razlikuje od svoje prethodnice obuvene u Manolo Blahnik, neke stvari su bolje, neke su gore, ali postoji jedna bitna promena. Tamo gde se Seks i grad fokusirao na uglavnom zatvorenu kliku od četiri žene, And Just Like That prati ekspanzivnu mrežu različitih, ali međusobno povezanih pojedinaca. To je zdraviji, realističniji prikaz prijateljstva i ok ga je videti.
Fej Kigan je za Vogue napisala svoj doživljaj serije iz vizure prijateljstva i odnosa glavnih likova.
„Odrastajući, uvek sam želela da budem u grupi – blisko povezanoj bandi prijatelja koji se dobro poznaju i drže zajedno, a ignorišu bilo koga ko im ne pripada. Žene iz Seksa i grada mogle bi biti krajnja iteracija toga: prave prijateljice koje se redovno sastaju na branču, piju koktele i razgovaraju o svemu jedna sa drugom – i ni sa kim više. OK, ponekad puštaju Stanforda da se pridruži, ali samo kada nisu u varijanti „ovaj put samo devojke“. Povremeno se pojave i drugi njihovi poznanici (naročito u prvoj sezoni, dok je serija još uvek promišljala svoj format), ali, iako se često radilo o nezaboravnim likovima, oni uglavnom služe da potkrepe određene tačke zapleta, pojave se u jednoj epizodi, a onda nestanu. Ti ljudi nisu važni, jer vidite – Keri i njene devojke imaju jedna drugu, i to je sve što bi ikada moglo da im zatreba.
Mislila sam da tako prijateljstvo treba da izgleda, kao samostalna i samoodrživa grupa, jer mi je tako uvek bilo predstavljeno, u nekim knjigama, a kasnije na TV-u u serijama poput Prijatelja, Kako sam upoznao tvoju majku i, naravno, Seksa i grada. Dakle, dala sam sve od sebe da to dostignem, ali retko je ispadalo onako kako sam se nadala. Opsednutost grupnom dinamikom, umesto jednostavnog fokusiranja na svoje odnose jedan na jedan, učinila je da me stalno brine šta svi drugi rade. Upoređivala sam svoja prijateljstva sa onima između drugih u grupi i postajala paranoična da su ti moji ljudi bliži jedni s drugima nego sa mnom. Osećala sam se kao da sam spolja gledala unutra. Mislila sam da pogrešno gradim prijateljstvo.
Ponekad su stvari ipak uspevale – bila sam deo ljupke ekipe u šestom razredu koju smo nezvanično nazvali „Osmorka“, a to je skraćenica nastala iz ponovljenih referenci da sve stvari radimo samo nas osmoro. Imale smo šale i razvile neku vrstu privatnog jezika. Rado se sećam tih dana, jer istina je da je, kada stvari idu dobro, dobar osećaj biti u grupi – u njoj postoji osećaj sigurnosti i pripadnosti. Problem je što to ne traje.
Stvari su se promenile – završila se škola, a mi smo bili raštrkani po zemlji i svi smo krenuli različitim putevima. Bili smo u kontaktu, ali nije bilo isto. Ubacila sam se u pozorišnu grupu mog univerziteta, što je donekle zadovoljilo moju potrebu da budem u kliki. Kada ste deo glumačke ekipe radite zajedno na zajedničkom cilju, viđate se većinu dana na probama i drugarstvo se brzo gradi. Osećate se kao da ste deo nečega, kao da pripadate, i to je neverovatno. Ali onda se predstava završi, svi se vraćaju svojim redovnim životima, osećaj ujedinjene svrhe se raspršuje, a vi ostajete i osećate se izgubljeno. Da bih to ublažila, obratila sam se svojim ukućanima jer oni su sigurno moja bliska, ekskluzivna grupa za koju sam tako žestoko verovala da mi je potrebna. Donekle i jesu to bili, a ja sam jako trudila i bila u grču da tako i ostane, cenzurišući se, limitirajući sebe, tragajući za romantičnom privrženošću koju zapravo nisam ni želela jer sam mislila, bar podsvesno, da će to pomoći u očuvanju jedinstva.
Postigla sam, naravno, suprotan efekat – pokušavajući da ih sve držim uz sebe, na kraju sam ih oterala i povredila sam sebe u tom procesu. To je nešto što je sjajno uhvaćeno u TV adaptaciji najprodavanijih memoara Doli Alderton ‘Sve što znam o ljubavi’.
Megi očajnički želi da sačuva dinamiku svoje grupe prijateljstva. Kada se njena prijateljica Birdi zaljubi, Megi to pozdravlja, a promene koje to neizbežno prate, sa otporom i ozlojeđenošću, Birdi ne ostavljaju drugi izbor osim da se potpuno ukloni iz jednačine. Serija se završava (upozorenje o spojleru) tako što je Megi potpuno sama, otuđena od svojih prijatelja. To je problem sa ekipama, što sam na kraju i sama shvatila – ljudi i odnosi između njih se prirodno menjaju, a previše bliska grupa prijatelja ne ostavlja prostora za to.
Bilo bi pogrešno da ne priznam da je prikaz ženskog prijateljstva u Seksu i gradu bio revolucionaran. To je bio prvi put da smo videli žene na ekranu kako govore tako slobodno i otvoreno. Ipak, drago mi je da je u And Just Like That evoluirao oblik tog prijateljstva: Keri, Miranda, Šarlot, Sima, Liza, Naja, Entoni… Svi se znaju, naravno, ali nisu grupa, a vrlo retko ih viđamo na istom mestu u isto vreme. Serija takođe daje više prostora i značaja nego što je Seks i grad učinio svojim perifernim likovima, poput Kerine komšinice dizajnerke nakita Liset, sa kojom se sklupča u krevetu jedući čokoladu, ili njene bivše koleginice sa podcasta Džeki. Keri sada ima mnogo širi krug prijatelja i srećna sam zbog nje.
Još uvek sam prijateljica sa većinom iz Osmorke, i još uvek imam prijatelje sa univerziteta. Međutim, ovih dana nisam toliko opsednuta time da budem deo grupe. Umesto toga, pokušavam da se fokusiram na negovanje svojih individualnih odnosa. Kao rezultat toga, ja, kao i Keri, imam prijatelje iz svih oblasti mog života, iz škole i sa fakulteta, iz kruga koji ima veze sa pisanjem i prodajom knjiga, vožnje čamcem i roditeljstvom. Neki od njih se poznaju, ali većina ne, i meni je to u redu. To nije usko povezana ‘banda’, već labavo tkana mreža, sa dovoljno prostora za svakoga da diše, raste i kreće se u kom god smeru ih život odvede. Bolje je ovako.“
***
Bonus video:
Pratite nas i na društvenim mrežama:
