U Španiji i Latinskoj Americi obrok nikad nije samo gorivo za telo. Hrana je tamo religija. Ona je centar porodičnih okupljanja, praznika, tuge i slavlja. Nema važnog trenutka u njihovom životu koji nije obeležen zajedničkim obedovanjem. Ako je hrana srce i duša tog sveta, onda nije ni čudo što je toliko tradicija isprepleteno upravo oko stola. Jedna od najlepših među njima je sobremesa.
Ova reč na španskom jeziku nema direktan prevod na većinu jezika, pa tako ni na srpski. Doslovno znači “na stolu” ili “preko stola”, ali njeno pravo značenje je mnogo dublje. Sobremesa je vreme koje provodimo zajedno nakon jela – to su dugi, opušteni razgovori, uz kafu ili čašu vina, kada niko ne žuri, i svi su prisutni celim bićem.
To nije vreme za površne razgovore. Naprotiv, nakon ukusnog obroka i koje čaše dobrog vina, ljudi se otvaraju, pričaju iskreno, razmenjuju mišljenja, smeju se, diskutuje se o životu, ljubavi, politici, uspomenama. Sobremesa je prostor u kom se nebrojeno puta rešavalo, razumelo i povezivalo. To je ona zlatna nit koja tka prave odnose među ljudima.
Slow living u praksi – zašto i mi zaslužujemo sobremesu
U svetu koji nas neprestano vuče ka brzini, u kome jedemo s nogu, radimo u hodu, a pričamo između notifikacija – možda je baš sada pravo vreme da se podsetimo koliko vredi usporiti. Da sednemo. Da zaista budemo tu.
U španskoj kulturi sobremesa je nastala kao način da se svari obilan ručak, ali se pretvorila u nešto mnogo vrednije – ritual povezivanja. Danas se praktikuje širom Španije i Latinske Amerike – od Meksiko Sitija do Buenos Ajresa – i ljudi je žive svakodnevno. Ne samo vikendom. I ne samo kod kuće. Čak i poslovni ručkovi neretko postaju produženi kroz sobremesu – jer se najvažnije teme često otvaraju tek nakon što se tanjiri sklone sa stola.
U restoranima se često desi da konobar ne donese račun, osim ako ga ne zatražite. Ne zato što vas je zaboravio – već zato što se smatra nepristojnim požurivati goste. Oni znaju – razgovor je jednako važan kao i sam obrok.
Zvuči kao luksuz? Možda. Ali nije nedostižan. Možemo početi malim koracima – jednim obedom bez telefona, kafom koja traje duže od pet minuta, večerom uz sveće sa partnerom, drugaricom ili mamom. Možemo izabrati da, makar s vremena na vreme, stolu vratimo njegovu pravu moć – da nas zbliži.
Jer na kraju dana – nije hrana ono što najviše pamtimo, već s kim smo je delili.
Danas, kada nas svet sve češće zove da trčimo, mi možemo izabrati da sednemo. Da stvorimo prostore u kojima smo prisutne, svesne, ispunjene. Da ne budemo samo žene koje “odrađuju dan”, već žene koje žive dan, u svom ritmu. I zato, sledeći put kad se okupite za stolom… ne žurite. Sipajte još jednu kafu, osmeh, sećanje.
Jer možda je baš vreme za – sobremesu.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
