Jukiko Učida, profesorka kulturne psihologije na Univerzitetu u Kjotu i direktorka Instituta za budućnost ljudskog društva, otkriva da mnogi Japanci dobar život definišu kao heibun na jinsei — stabilan, običan život. U doslovnom prevodu: "normalan život".
U japanskoj kulturi postoji duboko poštovanje prema mirnim, neupadljivim danima i malim, tihim radostima koje oni nose: ukusan obrok, smeh podeljen sa prijateljima, vedro plavo nebo, veseli pas nepoznatog prolaznika. Kako Učida primećuje u razgovoru za Psychology Today, sreća ne mora dolaziti iz velikih, spektakularnih trenutaka. Srećom, uz pažljivo posmatranje, mikro-radosti su nam uvek na dohvat ruke.
Jedno od Učidinih istraživanja, sprovedeno među zaposlenima iz različitih kultura, pokazalo je ovu teoriju na delu. Dok su američki i britanski učesnici svoju sreću na poslu često vezivali za dostignuća poput titula i bonusa, japanski učesnici su opisivali svoju sreću kao skromnu i suptilnu — ne kao nešto što menja svet.
Tri japanska koncepta za dobar život
Posmatranje sreće kroz različite kulturne prizme širi naše vidike, produbljuje razumevanje i podstiče međusobno učenje. Kako kaže Učida, ovo nam pomaže da prestanemo da sreću doživljavamo kao ograničen resurs za koji se moramo boriti. Kada shvatimo da ljudi sreću traže na razne načine, lakše sarađujemo. Nismo rivali, već saputnici na istom putu.
Tri japanska koncepta posebno mogu pomoći u osvetljavanju puta ka dobrom životu.
Omoiyari: Dobrota prema drugima, dobrota prema sebi
Omoiyari je spoj empatije, saosećanja i pažljivosti — intuitivno razumevanje potreba drugih. Smatra se temeljnim japanskim vrednostima i opisuje se kao „altruistička senzitivnost“ i „sposobnost i volja da se osete osećanja drugih“. Učida ga naziva intuitivnom društvenom podrškom:
„Omoiyari podrazumeva da budemo usklađeni sa potrebama drugih, da ih predosetimo i ponudimo pomoć čak i pre nego što je zatraže.“
Ova senzitivnost važi i za nas same. Prepoznavanje i ispunjavanje sopstvenih potreba jeste čin radikalne ljubaznosti.
Wabi-sabi: Lepota u nesavršenstvu
Koncept wabi-sabi nadilazi estetiku „rustične jednostavnosti“ ili „suptilne elegancije“. Njegov uticaj doseže i japansku psihologiju.
„Wabi-sabi nas uči da život nije samo o vrhuncima hedonističkih užitaka, već i o tihoj radosti u stabilnim, pa čak i monotonim trenucima“, kaže Učida.
Kao u umetnosti aranžiranja cveća (ikebana), gde se koriste i pupoljci i precvetali cvetovi, wabi-sabi nas poziva da u svakom stadijumu života vidimo lepotu prolaznosti.
Ichi-go ichi-e: Zbirka neponovljivih trenutaka
Izraz ichi-go ichi-e, koji potiče iz 16. veka, može se prevesti kao „jedan život, jedan susret“. Čuveni majstor čajne ceremonije Rikju učio je da je svaka čajna ceremonija jedinstveni, neponovljivi događaj koji zaslužuje punu pažnju.
„Ichi-go ichi-e je poziv da cenimo svaki susret onakvim kakav jeste: prolazan, jedinstven i dragocen,“ objašnjava Učida.
Kako bismo živeli kada bismo svaki trenutak tretirali kao neponovljiv?
Kao što je francuska filozofkinja Simon Vejl napisala:
„Pažnja je najređa i najčistija forma velikodušnosti.“Šta bi značilo pružiti takvu pažnju drugima, svetu i sebi?
Predosećaj radosti
Odjeci japanske mudrosti mogu se pronaći kroz vekove i kulture: kod stoičkih filozofa koji su učili o skladu sa sobom i univerzumom, kod mistika koji su zahvalnost smatrali najvišim oblikom molitve, kod pesnika koji nas stalno podsećaju da držimo oči i srca širom otvorena.
Možda je tajna dobrog života upravo u tome: koračati kroz dane sa blagim predosećajem radosti.
Možda će to biti ljubav, u svim njenim oblicima.
Zamislite da stojite na pragu zaljubljivanja, znajući da ljubav dolazi. Japanci to zovu koi no yokan — predosećaj ljubavi.
A možda će to jednostavno biti spremnost da ostanemo otvoreni za lepotu naših običnih dana, svesni da smo već sada u posedovanju najvećeg poklona od svih: samog života.
Život u harmoniji
Japanska kultura duboko povezuje sreću sa drugima. Cenjenje malih stvari svakodnevnog života jeste obeležje japanske sreće. Omoiyari nas uči intuitivnoj brizi za druge, ali i za sebe. Wabi-sabi nas podseća da pronađemo lepotu u nesavršenstvu i tihoj radosti običnih trenutaka.
Dobra vest? Na svetu postoje beskonačni putevi do sreće.
Mnogi od tih puteva stavljaju pojedinca u centar: razvijanje unutrašnjih snaga, postizanje ciljeva, življenje u skladu sa sopstvenim vrednostima. U ovom pogledu, sreća je jedno od najvažnijih „uradi sam“ ostvarenja života.
Ipak, kada je psihološkinja Jukiko Učida počela da proučava sreću u različitim kulturama, bila je iznenađena koliko je u nekim kulturama (poput američke) sreća usko povezana sa ličnim naporom. U Japanu je, kaže ona, sreća više relacijska:
„U Japanu, sreća je više uravnotežena. Iako su naše veštine i postignuća važni, naša sreća je duboko povezana sa drugima.“
Oslanjanje samo na sebe nije dovoljno — naši resursi i moć su ograničeni.
Harmonija sa prirodom i drugima
Ova svest o međuzavisnosti posebno dolazi do izražaja u vremenima nesreće. Dugotrajna izloženost prirodnim katastrofama u Japanu dodatno je učvrstila vrednosti međusobne podrške i poštovanja prirode.
Kao što su Učidina istraživanja pokazala nakon razornog zemljotresa Tohoku-Kanto 2011. godine, čak i usred tuge, mnogi ljudi su uspeli da dožive trenutke duboke duhovne sreće.
Ova sposobnost, objašnjava ona, rezultat je tradicionalnog japanskog stava prema sreći: transcendentalna svest o međupovezanosti.
Dugoročna, obična sreća
Japanska mudrost podstiče dugoročno trajanje sreće. To znači negovanje unutrašnjeg mira, balansiranje emocija i cenjenje malih stvari, umesto trke za grandioznim zadovoljstvima.
Strpljivo, promišljeno, stabilno — upravo tako raste prava, održiva sreća.
