Godinama nam govore da treba da "budemo realne", da "ne tražimo previše" i da "ne očekujemo mnogo, pa se nećemo ni razočarati". A šta ako je upravo to ono što nas najčešće razočara - činjenica da smo prestale da očekujemo bilo šta?
I tako, bez da primetimo, mnoge od nas upadnu u istu zamku: niskih standarda i visokih očekivanja. Pristajemo na odnose, poslove i svakodnevice koje nam ne prijaju, ali očekujemo da iz toga nekako isklija sreća. Očekujemo da nas neko „konačno vidi“, da nas razume bez reči, da pročita šta nas boli, dok istovremeno spuštamo lestvicu svega što dopuštamo.
A zapravo bi trebalo da bude obrnuto: visoki standardi – niska očekivanja.
Obrnuta jednačina: visoki standardi, niska očekivanja
Da bismo znale šta su naši standardi, moramo da se zapitamo: šta je to bez čega ne mogu? Ne u fazonu, ne mogu bez vina petkom ili bez mora svakog jula. Nego, šta je ono što mi je u srcu toliko važno da, ako toga nema, više ni ne osećam da sam tu?
To se zove tvoj dealbreaker. I svaka od nas ga ima, čak i ako ga nikad nije imenovala. Za neku je to poštovanje, za drugu prisutnost, za treću smeh. Ako ti je humor važan, ti možeš da voliš nekog beskrajno, ali ako se s njim ne smeješ, osetićeš se kao da si sama. Ako ti je važna zahvalnost, onda ćeš se u vezi bez nje stalno pitati, zašto se ovde trudim ako to niko ne primećuje.
Kako da prepoznaš svoje granice kroz prošle odnose
nathan-dumlao
Seti se prethodnih odnosa – romantičnih, prijateljskih, poslovnih i onog trenutka kad si, makar u sebi, rekla „gotovo je“. Verovatno nije bila jedna stvar, već ono što je ta stvar predstavljala. Nije problem što nije pokupio peškir – problem je što više nisi osećala poštovanje.
Kada znaš šta ti je dealbreaker, možeš da gradiš standarde na osnovu toga. Ako ti je, na primer, važna zahvalnost, možda tvoj standard postaje da ljudi u tvom životu izražavaju zahvalnost rečima, gestovima, ponašanjem. Ako ti je važna prisutnost, onda ti nije dovoljno da neko bude tu fizički – mora da bude tu i pažnjom.
Standardi nisu spisak pravila. Nisu tu da kontrolišu, nego da podsete na to šta ti čini dobro. I ne treba da ih bude 100, jer onda se pretvore u pritisak. Dovoljno je nekoliko jasnih koje prepoznaješ kada ih doživiš i koji ti jasno govore – ovo je odnos koji mi prija. Ovo je život kakav želim.
Očekivanja – tiha klopka svakog odnosa
dynamic-wang
Kada uključimo očekivanja, dolazimo do drugog dela jednačine. Očekivanja su često mesto na kojem padamo. I to zato što ih često ni ne izgovaramo – očekujemo da drugi znaju. Da čitaju između redova. Da nas naslute. A kada ne uspeju, mi se povučemo, razočaramo i ljutimo.
Zato je važno da očekivanja ne budu zvezde vodilje, već nešto što svesno držimo pod kontrolom. Visoki standardi govore šta zaslužujemo, a niska očekivanja nas podsećaju da niko nije savršen. Da čak i u najzdravijim odnosima neko ponekad ostavi peškir na podu i da to ne mora da znači ništa više od toga.
Nije lako. Ali je oslobađajuće. Kad jednom znaš ko si i šta ti je stvarno važno, možeš da prestaneš da gubiš vreme na pogrešne odnose, razgovore, kompromise. I možeš da prestaneš da očekuješ da ti neko ispuni sve što ti ni sama ne umeš da izgovoriš.
Možda su previsoki standardi jedino što nas zapravo može zaštititi od toga da se izgubimo u niskim očekivanjima.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
