Počnimo sa dobrim vestima - vi niste glavni lik u priči svih ostalih.
Roksi Nafusi je danas govornica, kouč, a pravila je radionice za neke od najvećih svetskih korporacija. Ona je godinama imala snažnu potrebu da drugima udovolji po svaku cenu.
Odrastajući kao ćerka iračkih imigranata u Oksfordu, postala je veoma rano svesna toga da je različita. Dok su druga deca u školi jela sendviče s puterom od kikirikija, ona je imala humus i pita hleb. Njihove porodice su slavile Božić uz pečenje, dok se njena okupljala za bajramske gozbe. Često se osećala kao autsajderka i pokušavala je da se uklopi – doslovno kupujući prihvatanje. Isprva je delila slatkiše koje joj je majka pakovala za užinu, a kasnije, kao tinejdžerka, trošila je svoj džeparac kako bi kupovala ručak prijateljima, nadajući se da će je zbog toga više ceniti i želeti u svom društvu.
U dvadesetim godinama, potreba da bude voljena i prihvaćena postala je sastavni deo njenog identiteta. Trudila se da je vide kao zabavnu, opuštenu i kul. Očajnički je želela da je popularne devojke prihvate, a da momci požele da budu sa njom duže od jedne večeri – ali retko je imala uspeha na oba fronta. Samopouzdanje je postalo nestabilna valuta, čija je vrednost zavisila isključivo od načina na koji su se drugi ponašali prema njoj.
Ovakvo iskustvo nema samo Roksi. Mnogi sigurno mogu da se prepoznaju, makar delimično. Važno je razumeti da su ljudi društvena bića – instinkt za pripadanjem duboko je usađen u ljudsku prirodu. Sa evolutivne tačke gledišta, taj nagon je nastao kao mehanizam preživljavanja – prihvaćenost u grupi značila je sigurnost, resurse i zaštitu. Naši preci su morali da grade društvene veze kako bi opstali, dok su oni koji su bili odbačeni često bili u opasnosti. Iako danas fizičko preživljavanje više ne zavisi od prihvatanja od strane grupe, mozak i dalje funkcioniše kao da je to slučaj. Taj instinkt snažno oblikuje način na koji se ljudi ponašaju u društvenim situacijama, od detinjstva pa sve do odraslog doba.
Dobra vest je da postoji izlaz iz tog iscrpljujućeg ciklusa stalnog traženja potvrde i prihvatanja. Tokom proteklih nekoliko godina, otkrivena su četiri ključna uvida koja su pomogla Roksi u promeni načina razmišljanja i oslobađanju od tog začaranog kruga.
Niko ne razmišlja o tebi onoliko koliko ti misliš da razmišlja
Počnimo sa jednom oslobađajućom činjenicom: ti nisi glavni lik u pričama drugih ljudi. Onaj trenutak u teretani kada si bila ubeđena da su svi primetili kako ti drhti telo dok radiš plank? Nisu. Ona žurka na kojoj si se saplitala u razgovoru i vrtela to u glavi nedelju dana? Niko drugi to nije ni zapazio.
Razlog zbog kojeg mislimo da ljudi primećuju takve stvari zove se „efekat reflektora“ – kognitivna pristrasnost koja nas navodi da verujemo da su ljudi izuzetno fokusirani na svaki naš pokret. U stvarnosti, ljudi su previše zaokupljeni sopstvenim životima i time kako sami deluju na druge da bi nas zaista primećivali. A čak i ako primete? Iskreno, nije ih mnogo briga.
Nikada zapravo nećeš znati šta drugi misle o tebi
Naš um obožava da popunjava praznine. Prijateljica ne odgovara na poruku? „Sigurno je ljuta na mene.“ Neko deluje nezainteresovano u razgovoru? „Verovatno misli da sam dosadna.“
Ali evo u čemu je stvar: te pretpostavke su najčešće pogrešne. Istina je da reakcije drugih ljudi često nemaju nikakve veze s nama. Možda su umorni, rasejani ili jednostavno imaju ozbiljan izraz lica. Nismo čitači misli i moramo sebe podsetiti da su naša tumačenja upravo to – tumačenja, a ne činjenice.
Ne možeš svima da se dopadneš – i to je zapravo dobra stvar
Jednom prilikom, u razmaku od nekoliko minuta, stigle su dve poruke na Instagram. Prva: „Tvoja knjiga mi je promenila život. Hvala ti na inspiraciji.“ Druga: „Ovo je najgora glupost koju sam ikada pročitao. Mogu li da dobijem povraćaj novca?“
Ista knjiga. Isti autor. Potpuno različite reakcije. Jednostavno, ne možeš se svima dopasti – i prihvatanje toga je neverovatno oslobađajuće.
Razmisli o ljudima koje ceniš. Beyoncé? Ikona za milione, ali nije po svačijem ukusu. Čak i tvoj omiljeni pisac sigurno ima ponekog hejtera. Ako ni tako pametni i uspešni ljudi ne mogu da izbegnu kritiku, zašto bi ti mogla?
Umesto da juriš za opštim odobravanjem, fokusiraj se na one koji te zaista razumeju. Budi toliko autentična da postaneš magnet za ljude koji su zaista tvoji.
Nije lično
Mišljenja drugih ljudi retko imaju veze s tobom. Ona su oblikovana njihovim sopstvenim iskustvima, predrasudama i energijom.
Pogledaj to ovako: da li si ikada srela nekoga s kim si odmah „kliknula“? Možda je to bio stranac na žurci, kolega s posla ili neko iz kafića ko jednostavno zrači dobrom energijom. Ne znaš tačno zašto, ali osećaj je tu, nepogrešiv. A onda, s druge strane, postoje i ljudi s kojima jednostavno nikako da uspostaviš vezu – bez nekog konkretnog razloga.
U oba slučaja, sve se svodi na energiju – ili se poklopite ili ne. Nije ništa lično.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
