Ovo nisu osobine, ovo su potrebe. Važi i za odrasle Ovnove, kao i za podznak.
Da li primećuješ da tvoje dete radi ove stvari:
sve radi brzo, pre nego što si stigla da kažeš „pazi“
upada u reč — ne da bi prekinulo već jer mu misao ide brže od tvog tempa
ima jak poriv da odlučuje — gde će sesti, šta će obući, kojim redom će se nešto raditi
besno reaguje na „ne“, ali se često smiri čim oseti da si ga stvarno čula
teško podnosi autoritet koji mu ne objašnjava — traži vođstvo, ali ne trpi naređenja
ima izražen osećaj pravde, ali često brka snagu sa vrednošću.
Šta se dešava ako ga ne vidiš?
Dete pokušava da iskaže svoje potrebe, a to su pre svega:
da se njegova inicijativa ne doživljava kao napad,
da mu se ne oduzima pravo da uči kroz pokušaj,
da ga ne definišu impulsi nego način na koji ih obradi.
Ako ne prepoznaš te njegove potrebe, tvoje dete kasnije u životu može postati osoba koja:
plaši se sopstvene snage, pa je potiskuje — ili, suprotno, koristi je da bi bila viđena
oseća se neprihvaćeno kad ne može sve da uradi „kako treba“ iz prve
brzo plane, ali još brže sebe okrivi kad oseti da je preterala
misli da ljubav mora da se zaradi — i to kroz borbu, dokazivanje, zasluge
oseća da ne sme da stane jer će u suprotnom neko drugi „voditi igru“.
Kada mu kažeš: „Samo smiri malo tempo“, on možda pomisli: „Nisam ti dovoljno dobar kad sam onakav kakav sam.“
Kad ga zaustaviš dok nešto pokušava, možda pomisli da nije sposoban da nauči sam.
U njegovom svetu dozvola da proba — pa makar i pogrešio — znači: „Vole me i kad nisam gotov.“
Kako da ga čuješ, a ne umanjiš?
Rečenice koje ispunjavaju njegove relacione potrebe su:
„Vidim da ti je važno da sam uradiš, hajde da probamo zajedno.“
„Ne moraš odmah da znaš, smeš i da učiš u hodu.“
„Tvoja snaga je lepa kad je koristiš da stvoriš, ne da se dokazuješ.“
„Nećeš izgubiti moje poverenje ako pogrešiš — učiš svaki put.“
„Divno je što si hrabar, ali ne moraš uvek prvi.“
„Volim te i kad se naljutiš. I tad te slušam.“
Ne traži da se smiri kad je uzbuđen — možda tada samo testira da li ga svet vidi celog, i kada nije u formi. Kad mu kažeš „nije ništa“, a on oseća da jeste, ti ne umanjuješ problem — umanjuješ njegovo poverenje u intuiciju.
Pokaži mu da ima pravo da bude jak — i nežan. Da može da bude vođa, a da ne izgubi bliskost. Da ne mora da pobeđuje da bi bio vredan i da ne mora da gubi da bi bio voljen.
Daj mu dozvolu da padne, da oseti razočaranje, da ga nešto boli — i da to ne umanjuje njegovu vrednost. Jer kada zna da može da padne, a da te i dalje ima kraj sebe, tada postaje istinski hrabar.
I videćeš: iz tog deteta koje je trčalo, urlalo i tražilo rodiće se neko ko zna da pokrene svet. Ali i da zastane. Neko kome se veruje jer je naučio da veruje sebi — i da ne mora da se bori da bi bio viđen.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
