Kako određene emocije nadjačavaju racionalno razmišljanje i šta možemo da učinimo povodom toga?
Neke emocije preuzimaju kontrolu nad mozgom, potiskuju logiku i vode ka impulsivnim ponašanjima. Te emocije sužavaju naš fokus i odvlače pažnju od važnijih ciljeva. Ali ako ih imenujemo i napravimo pauzu pre nego što reagujemo, možemo povratiti fokus i kontrolu.
Emocije upravljaju našim ponašanjem. One nam pomažu da odlučimo da li da nešto započnemo, održimo, promenimo ili prekinemo — u zavisnosti od trenutnog telesnog stanja, okruženja i značenja koje im pridajemo. Na taj način emocije deluju kao unutrašnji kompas: pokazuju šta nam je važno ili nas upozoravaju da nešto nije u redu.
Tokom dana doživimo čitav spektar emocija. Većina ih prolazi bez većih poremećaja. Ali tri specifične emocije imaju moć da potpuno preuzmu kontrolu nad našim mozgom — da nadjačaju refleksiju, zaobiđu razum i poguraju nas ka impulsivnim, često zažaljenim postupcima, piše Psychology Today.
Kada nas te emocije obuzmu, gubimo emocionalnu ravnotežu. Reagujemo automatski. Racionalni deo mozga se isključuje, a emocionalni preuzima komandu. Što duže te emocije ostanu neprepoznate, to postaju intenzivnije — i više nas udaljavaju od onoga što nam je zapravo važno.
Važno je naglasiti: ovo nisu loše emocije. Nijedna emocija sama po sebi nije loša. Emocije su glasnici, ne neprijatelji. One postoje da bi nam pružile informacije i služile određenoj svrsi. Pomažu nam da preživimo, da se povežemo i da damo smisao iskustvu.
Ali ove tri emocije koje „otimaju“ mozak imaju zajedničke osobine:
Sužavaju naš fokus na objekat ili događaj koji ih je izazvao.
Stvaraju snažan unutrašnji pritisak koji traži oslobađanje.
Odvlače nas od važnijih prioriteta — a da toga nismo ni svesni.
Možete lako pogoditi prve dve: strah i bes. One su glasne, brze i poznate. Ali treća, o kojoj se ređe govori, jeste požuda. Požuda ne viče. Ona zavodi. Šapuće. I takođe može da preuzme mozak.
Strah: Mozak u režimu preživljavanja
Kada naiđemo na nešto makar i blago zastrašujuće, naš mozak to registruje kao pretnju. I kada se pretnja detektuje — bilo da je to režanje psa ili samo neodobravajući pogled — aktivira se naš odgovor “bori se ili beži”.
U tom trenutku sva neesencijalna moždana aktivnost se pauzira. Fokus se zalepi na pretnju i način kako da se reaguje. Da li da je izbegnemo? Suočimo se s njom? Ukočimo se i nadamo se da će nestati?
Pretnja ne mora da bude stvarna. Čak ni stvarno opasna. Naš mozak reaguje na zamišljene pretnje gotovo isto kao na stvarne. Čest primer je blokada tokom javnog govora. Srce lupa, um se isprazni, telo beži. To je strah koji preuzima mozak.
Kada strah preuzme kontrolu, pažnja se sužava, telo se priprema za odbranu, dugoročno razmišljanje se isključuje, a fokus ide na preživljavanje, ne na strategiju. Iako ova reakcija ima jasnu evolutivnu svrhu, u savremenom životu često nam šteti — zbog straha izbegavamo važne razgovore, propuštamo prilike ili se zatvaramo baš kad je najvažnije da ostanemo otvoreni.
Bes: Brzo i žestoko preuzimanje
Dok se strah javlja kada percipiramo pretnju, bes se javlja kada percipiramo uvredu. Uvrede ovde nisu samo grube reči — to uključuje osećaj da smo oštećeni, pogrešno shvaćeni, da nas ne poštuju, da smo odbačeni ili direktno napadnuti. Kada nas bes preuzme, pažnja se zalepi na uvredu i osobu odgovornu za nju. Instinktivno želimo da se branimo — često napadom.
Podižemo glas. Telo se postavlja u odbrambeni položaj. Jezik nam postaje oštar, fokusiramo se na mane, nesposobnosti i greške onoga ko nas je povredio. Gubimo racionalno, promišljeno razmišljanje. Onaj deo mozga koji bi mogao da kaže: “Možda ipak nemoj da pošalješ taj komentar” tada ne radi.
Kada bes otme um, osećaj je kao da smo zarobljeni u talasu — bacani unaokolo dok nas ne izbaci na obalu, nadamo se bez posledica.
Zanimljivo je da reagujemo slično i kada smo mi sami „krivci“. Bes usmeren ka sebi može biti jednako surov. Bez milosti. Bez razumevanja. Instinkti napada i kažnjavanja se tada okreću prema nama samima.
Setite se poslednje svađe sa nekim do koga vam je stalo. Kako je to izgledalo? Da li ste mu rekli koliko je divan? Koliko ga cenite? Verovatno niste.
Požuda: Tihi otmičar
Požuda je univerzalna ljudska emocija — ali o njoj retko govorimo otvoreno. Čak i u terapiji često se zaobilazi. Intimna je. Privatna. A ipak, poput straha i besa, i požuda može snažno da preuzme kontrolu nad mozgom.
Požuda nije samo seksualna. Ona podrazumeva opsesiju, nagradu, čežnju. Ako se ne kontroliše, može dovesti do kompulsivnog ponašanja, dekoncentracije i emotivne odvojenosti. U ekstremnim slučajevima povezuje se sa seksualnim i pornografskim zavisnostima, opsesivnim zaljubljivanjem, patološkom ljubomorom i intenzivnom samokritikom. U svakodnevici može nas naterati da idealizujemo nekoga koga jedva poznajemo, zanemarimo očigledne crvene zastavice ili donosimo odluke koje kasnije žalimo — jer mozak juri dozu zadovoljstva.
Poput straha i besa, požuda zarobljava pažnju, sužava fokus i isključuje racionalnu procenu. Ne viče kao bes, ne alarmira kao strah — ona šapuće. Preplavljuje. Zavodi.
Neuroscenska istraživanja pokazuju da se tokom seksualnog uzbuđenja aktiviraju regije mozga povezane s motivacijom (npr. nucleus accumbens), dok opada aktivnost u delovima koji regulišu kritičko razmišljanje i samokontrolu (npr. prefrontalni korteks). Testosteron i estrogen rastu. Dopamin preplavljuje centre za nagradu. Oksitocin pojačava vezivanje i emocionalni intenzitet. Hipotalamus se aktivira. Požuda je, suštinski, događaj celog mozga.
Iz neuropsihološke perspektive:
Pažnja se sužava na znakove privlačnosti ili prilike.
Dugoročni ciljevi se suspenduju zarad trenutnog zadovoljstva.
Inhibicija opada, impulsivnost raste.
I zanimljivo: objekat požude ne mora biti stvaran.
Fantazije i zamišljeni scenariji su dovoljni da požuda opstane — baš kao što izmišljene pretnje hrane strah, a mentalna repriza podržava bes.
Šta možemo da uradimo
Kada bilo koja od ovih emocija preuzme mozak, cilj nije da je potisnemo ili eliminišemo. Emocije nisu neprijatelji. Ali možemo ih usporiti i ponovo uključiti misleći deo mozga.
Tu dolazi do izražaja emocionalna regulacija — sposobnost da primetimo šta osećamo, razumemo kako to utiče na naše ponašanje i ciljeve i biramo akcije koje smanjuju štetu i povećavaju usklađenost sa onim što nam je važno.
Jedan od alata u tome je LAPS strategija, razvijena kliničkim istraživanjima kako bi se ljudima pomoglo da povrate emocionalnu kontrolu:
Label – Obeleži
„Sada osećam [strah/bes/požudu].“
Imenovanje emocije aktivira delove mozga odgovorne za samosvest i ponovo uključuje prefrontalni korteks.
Allow – Dozvoli
„U redu je što ovo osećam.“
Normalizuj iskustvo. Emocije su ljudske – nisu opasne.
Pause – Pauziraj
„Još uvek neću reagovati.“
Napravite prostor između osećaja i delovanja. Pustite da talas prođe.
Shift – Pomeri
„Šta drugo mogu sada da uradim?“
Preusmerite pažnju na nešto umirujuće ili mentalno angažujuće. Pokrenite um, ne samo telo.
Strah, bes i požuda imaju svoju svrhu. Oni su deo ljudskog bića. Ali ako ih ne kontrolišemo, mogu nas odvesti tamo gde nismo želeli da završimo. Razumevanje kako funkcionišu ne čini nas bezosećajnima — čini nas svesnima.
A svesnost je način da povratimo um.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
