Teya Dora jedna je od finalista Pesme za Evroviziju na kojoj se predstavila numerom Ramonda, a o njenom privatnom životu ne zna se mnogo.
Pevačica Teya Dora plasirala se u veliko finale Pesme za Evroviziju pesmom Ramonda. Ona je uveliko zvezda na ovim prostorima nakon što je snimila pesmu Džanum.
U intervjuima je inače par puta govorila da joj je uvek teško da peva Džanum zato što je pesma podseća na tragičan gubitak koji je imala u životu i zato što osoba koju je mnogo volela nije bila živa da se raduje uspehu te pesme.
Rođena 1992. godine u Boru kao Teodora Pavlovska, ona je završila muzičku školu u Beogradu, a potom postala stipendistkinja na Muzičkom koledžu Berkli u Bostonu, gde je studirala pevanje. Nakon diplome neko vreme je živela u Njujorku, a onda se proslavila u Srbiji.
Njen otac Dragan Pavlovski Gandra preminuo je 2021. Bio je slikar i grafički dizajner kog Borani pamte i po logotipima koje je uradio za tamošnje institucije poput Muzeja rudarstva i metalurgije i Muzičke škole u Boru, i po izložbama karikatura i sjajnih ilustracija.
A Teodorina mama Jasna poznata je po mnogobrojnim tekstovima o Boru i Timočkoj krajini koje je godinama objavljivala kao novinarka Večernjih novosti, ali i po brojnim etnološkim knjigama među kojima su i knjige o vlaškoj magiji čijim je pisanjem i izdavanjem pre skoro tri decenije doprinela uverenju da Vlasi imaju svoj kulturni identitet i da zaslužuju da u Srbiji ostvare status nacionalne manjine.
O mami i detinjstvu u rodnom Boru Teya Dora je govorila u intervju za portal istmedia.rs.
U tom razgovoru prvo se novinar Srđan Trifunović prisetio kako ju je mama Jasna kao malu vodila svuda sa sobom, i na konferencije za štampu od 1996. do 2000. godine. Tata Gandra je radio na Kipru, Teodoru nije imao ko da čuva, pa su je tako svi novinari iz Timočke krajine zabavljali.
„Da, ponečega se baš jasno sećam jer sam u Boru živela do kraja prvog polugodišta prvog razreda osnovne škole Vuk Karadžić, kad smo se preselili u Beograd. Najlepša sećanja su mi na divnu Brestavačku Banju i Borsko jezero, kao i na bazen u Sportskom centru gde me je mama leti bukvalno svakog dana dovodila na plivanje. Bilo je puno dece i uživala sam u igri sa njima. Moje rođendane slavili smo ili u Donjem Milanovcu gde su mama i tata imali stan ili na Borskom jezeru, pa su mi to i dalje omiljene destinacije – na njih gledam kao na neka čarobna mesta gde čim kročim, osetim veliku sreću. U srcu su mi baš i Zaječar gde sam odlazila kod svoje prabake Drage Stojanović Vrkljan i Knjaževac i okolna sela gde me je deka vodio da vidim selo Podvis gde se on rodio.“
Teya Dora je tom prilikom ispričala i šta je sve videla dok ju je mama vodila sa sobom dok je radila.
„Sećam se i da me je mama dok je radila na reportažama vodila da obilazim pećine, najviše Zlotsku, gde smo na primer upoznavali porodicu slepih miševa jer je mama agitovala za njihovu zaštitu. Pamtim višesatna sedenja pored arheološkog nalazišta Lepenski vir gde smo, na primer, čekali da nivo Dunava opadne kako bi ona fotografisala i pisala reportažu o potopljenom Donjem Milanovcu. I danas imam sliku kako se iz vode pomaljaju crkveni zvonik i krovovi potopljenih zgrada. Verujem da to znaju svi u Timočkoj krajini, ali evo i objasniću ipak – sedamdesetih godina prošlog veka ljudi su da bi stvorili akumulaciono jezero za branu Djerdap, bukvalno preselili sve ljude na drugu destinaciju, na prostor sadašnjeg Donjeg Milanovca, a sva postojeća zdanja u tom starom Donjem Milanovcu su potopili. Samo jedan put godišnje, ako se dobro sećam, nivo vode toliko opadne da se stara zdanja vide. Isto su uradili i sa Tekijom. Stalno sam zamišljala kako u tim zgradama sada žive bezbedno jata raznih riba, pre svega somova koje onda Tekijanci bude bućkanjem po Dunavu. Sa mamom sam i to pratila i te fascinantne priče sam rado pričala po Americi.“
Ona je ispričala i šta je još Amerikancima bilo zanimljivo iz Srbije.
„Mnogo toga, a ja sam se baš trudila da im prezentujem sve što je bilo zanimljivo. Tako sam za neke ispite radila savremene aranžmane za pevanje predivnih starih vlaških balada i bili su impresionirani njima. Jedan od projekata su bili i Gamzigrad, Viminacijum i Šarkamen… Mama je pisala o tome, a ja sam to ilustrovala muzikom sa etno motivima muzike istočne Srbije. To je takođe sve oduševilo. A najveći projekat bio mi je vezan za Biničkog i njegov veličanstven Marš na Drinu. Mama je za izdavačku kuću Vojska Srbije napisala knjigu, pa sam je ilustrovala muzički. Svi na mom koledžu koji su čuli bili su oduševljeni i originalnom muzikom Marš na Drinu i bila sam ponosna na sebe što sam bar neka kulturna dostignuća Srba popularisala u Americi.“
Teya Dora je kazala i da joj je želja da na Pesmi za Evroviziju dostojno predstavi rodni kraj Timočku krajinu i Bor.
„Ako pobedim, rado ću celoj Evropi pričati koliko je cela Srbija, a posebno Istočna Srbija prekrasna. Pričaću im i o prezanimljivim običajima našeg kraja, o verovanjima i legendama, o vili Ravijojli s Miroč planine, (moj tata je inače crtao strip o Kraljević Marku koji sam obožavala), o izuzetnim arheološkim nalazištima, o predivnoj Žagubici. Metovnici, Krivelju, selima koja baš pamtim iz detinjstva i naravno, pre svega, o magičnoj planini Rtanj koju smatraju i piramidom, i koja je već toliko čudnovata jer na njoj raste fantastičan cvet ramonda o kome ja pevam u pesmi sa željom da se svi sete pobede dobra nad zlom u svetskim ratovima, žrtve i golgote naših predaka u Solunskim bitkama, ali i savremene borbe čoveka da se zaštiti retka endemska priroda i biljke poput retkih ramondi.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
