Postoji trenutak kada fikcija prestaje da bude beg i postaje lični obračun. Yugo Florida, dugometražni debi Vladimira Tagića, jedan je od onih filmova koji se ne prave iz ambicije, već iz potrebe. Da se nešto kaže, da se nešto razume, da se možda jednom zauvek oprosti.
Nakon serija koje su oblikovale novu generaciju gledalaca, Jutro će promeniti sve, Deca zla, Sablja, Tagić izlazi iz televizijskog formata i ulazi u prostor intimne filmske drame. Film koji otvara Glavnu takmičarsku selekciju Sarajevo Film Festivala ne nosi samo naziv jednog od najikoničnijih automobila kasnog jugoslovenskog doba, već i metaforu jednog propuštenog puta. Onog koji nismo stigli da pređemo s roditeljima. Ili s decom. Ili sa samima sobom.
U središtu Yugo Floride su otac (Nikola Pejaković) i sin (Andrija Kuzmanović), na putovanju u automobilu iz devedesetih, boreći se sa bolešću, ćutanjem, godinama koje su ih razdvojile i vremenom koje im izmiče. U toj vožnji ne postoji destinacija, samo pokušaj da se pronađu reči koje su ostale neizgovorene.
Scenarista Milan Ramšak Marković i Vladimir Tagić, koji potpisuje režiju i saradnju na scenariju, stvaraju priču koja svesno izbegava sentimentalnost, ali ne beži od emocije. Tagićev prepoznatljiv humor, već poznat gledaocima Jutra, prisutan je i ovde, ali ne kao olakšanje, već kao alat za preživljavanje.
Kuzmanović, kojeg smo do sada navikli da gledamo u znatno drugačijim rolama, ovde ulazi u ulogu koja je tiša, suzdržanija i fizički transformativna. Njegova gluma prati promenu – to više nije lik koji govori da bi bio primećen, već onaj koji ćuti jer se boji da će zakasniti.
U glumačkoj postavi su i Hana Selimović, Jovana Stojiljković, Snježana Sinovčić Šiškov, sve redom imena koja garantuju dubinu i slojevitost. Produkcija je regionalna, podržana evropskim fondovima, ali ono što filmu daje posebnu težinu je lična nota. Sam reditelj otvoreno priznaje da je film nastao iz lične potrebe, gotovo kao terapijski proces. Bilo mu je, kako kaže, teško da povuče granicu između stvarnog i izmišljenog.
„Ovaj film je važan zato što je intiman i ličan i zato što u njemu postoji možda čak i preveliko preplitanje fikcije i mog privatnog života. Ujedno je bio i nešto najvažnije što sam ikad uradio i do čega mi je najviše bilo stalo, jer je to bio neki vid terapije i borbe sa samim sobom“, kaže za Zadovoljna.rs Vladimir Tagić dok zajedno iščekujemo veliku premijeru u Sarajevu, zakazanu za 21. avgust.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
