Kuda odlazi vreme? Film "Train Dreams", dirljiva i maestralna studija života bez jasnih mera i orijentira, pokušava da odgovori na to pitanje.
Ova melanholična priča o radniku počinje krajem 19. veka, baš u trenutku kada civilizacija pokušava da se dovede u red, i staje tik pre sletanja na Mesec 1969. godine. U svojoj srži „Train Dreams“ je film o čoveku koji pokušava da razume tragičnu ruku sudbine koja mu je dodeljena i da, na kraju, prihvati tajnu svega sa teško stečenom, gotovo blaženom smirenošću.
Film nežno objašnjava nevidljivi narator (Vil Peton), sa gotovo božanskom sveznajućom perspektivom. Train Dreams se odvija u prostoru između nekad i sad – istovremeno je i iz prošlosti i u trenutku. U centru priče je Robert Grejner (Džoel Edžerton), drvosеča koji radi za železničke kompanije koje postepeno menjaju zemlju. Posao dovodi ljude odasvud, od Šangaja do Čatanuga.
Iako je dobar čovek, Grejner ne diže prašinu, ali ga krivica prati. Nije od onih koji se žale, pomirio se sa svojom sudbinom, ali slučajan susret sa Gledis (Felisiti Džouns) na crkvenom okupljanju to donekle menja. Grejner se silno zaljubljuje u Gledis i njihov odnos potom prolazi u svojevrsnom vrtlogu, razvijajući se trenutak po trenutak – kroz ceo film njihovo vreme kao da postoji van kadra, koji je najčešće vrlo intimno fokusiran.
Posle ljubavi, Grejner je odsutan nedeljama ili mesecima, a to je tužna činjenica na koju se Gledis navikava ili se možda na nju navikava. Dobijaju dete, a Grejner ga gleda kako odrasta samo u delićima, u idiličnoj brvnari koju su sami sagradili usred šume. U međuvremenu, on je na poslu, u pratnji pitoreskne družine saboraca – čoveka koji nikad ne govori, biblijskog fanatika koji skriva potpuno neočekivanu tajnu, ili Arna Piplса (Vilijam H. Mejsi), brbljivog i harizmatičnog skitnice nepoznatog porekla. Arnovo iskreno životno promišljanje počinje da utiče na Grejnera dok zajedno naglas razmišljaju o kosmičkim šavovima univerzuma.
Tragedija u ovoj priči koja obuhvata decenije udara više puta i u raznim oblicima, ali presudan događaj u Grejnerovom životu jeste kada mu dom izgori do temelja. Grejnerov život bukvalno postaje pepeo, a sudbina njegove žene i ćerke potresno ostaje nerazrešena. Kasnije u filmu Grejner će reći da „nekad ima osećaj da će ga tuga pojesti živog“, a opet i da „nekad imaosećaj kao da se to desilo nekom drugom“. Do kraja filma „Train Dreams“ spektakularno hoda tom tankom linijom.
U tom smislu, ovo je pomalo metafizička biografska priča. Nije toliko o važnosti jednog konkretnog života, koliko o tome kako se svi životi na duge staze sabiraju. Film je o stvarima koje se ljudima dešavaju mimo velikih prelomnih epoha, dok sa strane posmatraju evoluciju sveta. Reditelj Klint Bentli mapira jednu neromantičnu, ne tako daleku prošlost koja deluje kao da bi mogla biti ili predelektrični Dilаn, ili potpuno nova pesma Nika Kejva koja samo čeka da nastane.
Kao i priča koju priča, „Train Dreams“ u sezonu nagrada ulazi kao autsajder, pojavljujući se usred buke većih i poznatijih konkurenata. Ali njegov tihi fokus ne treba potceniti. Bentlijev film je onaj izuzetak koji treba pratiti u ovogodišnjoj trci – razoružavajuće ljudski film o tome ko smo, kako stižemo tamo gde jesmo i kako opstajemo. Divan je. Film pravljen iz srca, piše Deadline.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
