Tara Emad je model i glumica iz Egipta koja lepotom, talentom i stilom oduševljava svet.
„Moja mama je Crnogorka iz Danilovgrada. Radila je u austrijskoj ambasadi i prilikom jednog odlaska u Egipat upoznala je mog tatu i ostala tamo. Cela moja porodica sa mamine strane živi ovde“, izjavila je u jednom intervjuu Tara Emad.
Rođena je i odrasla u Kairu, a 2010. pobedila je na takmičenju Miss Teen i predstavljala Egipat na takmičenju za najlepšu tinejdžerku sveta. Tada je izabrana za prvu pratilju, a radila je kao model. Glumila je u više od 30 filmova i serija. Crnu Goru naziva drugom domovinom i ne propušta priliku da svojim pratiocima na društvenim mrežama pokaže njene lepote.
Tara kaže da život pod reflektorima od tako ranog uzrasta nije bio lak.
„Odrastanje pred kamerama može biti iscrpljujuće. Ljudi žele da ostaneš mala devojčica, onda odjednom žele da postaneš žena, a zatim ti kažu da si previše žena. Ne možeš svima udovoljiti“, kaže ali danas o tome govori sa prihvatanjem, osvrćući se na godine samokritike kroz koje je prošla.
Sada, u tridesetim, sve deluje drugačije.
„Moje dvadesete su bile haos. Bila sam svuda – mentalno i fizički. Ali u tridesetim se mnogo bolje osećam u sopstvenom telu, više sam u kontaktu sa onim što volim i što ne volim. Čujem svoj unutrašnji glas. Više sam usklađena sa sopstvenim željama. To je napravilo ogromnu razliku“, rekla je za Graziu.
Potpuni burnout
Ta samosvest izrasla je iz onoga što ona opisuje kao „ludi burnout“ 2024. godine. „Postojao je period kada sam želela stalno da radim – više, više, više“, priseća se sada 32-godišnjakinja.
„Sada mi je stalo do kvaliteta. Želim da se zabavljam. Doživela sam potpuni burnout u kom sam se osećala potpuno odvojeno i od svog zanata i od same sebe.“
Tarina voljena majka preminula je u februaru te godine, a do kraja 2024. bilo joj je potrebno da stane.
„Rekla sam sebi – niko me ne tera da ovo radim. Pa zašto to radim ako to više ne osećam? Bilo je neverovatno teško“, kaže ona osvrćući se na majčinu smrt.
„To se ne preboli; naučiš da rasteš oko toga.“
Na prvu godišnjicu majčine smrti, dok je još bila na pauzi, stigla je filmska ponuda o kojoj je dugo sanjala – u savršenom trenutku.
„Toliko sam plakala“, priznaje. „Delovalo je kao poklon od nje. Rekla sam menadžmentu da ne radim do aprila, ali sam ipak otišla u Saudijsku Arabiju na dva meseca snimanja. Od tada se sve promenilo. Ove godine sam uradila četiri ili pet projekata. Mnogo sam prisutnija, posvećenija, povezanija sa svojim radom. I ranije sam radila sjajne stvari, ali nisam bila stvarno u svom telu – a sada jesam.“
Granice su važne
Ta promena prenela se i na njen privatni život.
„Kada je mama preminula, sve je došlo u perspektivu“, kaže ona. „Shvatila sam koliko su granice važne. Ranije sam dozvoljavala ljudima da ih prelaze i nikada ništa nisam govorila. Sada čuvam svoju energiju.“
Jasno je da je njena majka bila ključna podrška tokom celog njenog života i karijere – nešto što i dalje nosi duboko u sebi, zajedno sa svojim crnogorskim poreklom sa majčine strane. Odrastanje u mešovitom egipatsko-crnogorskom domaćinstvu opisuje kao blagoslov.
„Obožavam obe zemlje, ali sam odrasla u Egiptu; prvi jezik mi je bio arapski, zatim engleski, pa crnogorski. Kada sam imala četiri godine, otišla sam u Crnu Goru i vratila se bez arapskog i engleskog“, smeje se Tara. „Baka i tetka su me toliko dobro naučile svom jeziku da sam zaboravila ove druge. Ali obe kulture su me oblikovale – kroz porodicu, hranu i prirodu. U Egiptu mi nedostaje Crna Gora; u Crnoj Gori mi nedostaje Egipat.“
Ljubav prema modi
Majka i ona su delile i ljubav prema modi, a svoju majku opisuje kao istinski šik, bezvremensku ženu. Zato je, kada ju je Chanel prvi put kontaktirao radi saradnje, to jedelovalo potpuno prirodno- Tara debi reviju Matthieu Blazyja za Chanel opisuje kao „čitav jedan univerzum“.
„Uvek se zalažem za promene. Svidelo mi se što je zadržao bezvremenske Chanel komade, ali im dodao nove elemente. Bila sam presrećna što sam to videla uživo. Uzbuđena sam zbog ove nove ere“, rekla je.
Možda se isto može reći i za nju samu. Posle gotovo 20 godina pred kamerama, naučila je veštinu tempa.
„Mislim da sam uvek dokazivala da, bez obzira na to koliko planiram i koliko dobro planiram, Bog ima drugačiji plan“, kaže ona. Možda je upravo to danas ono što Taru najbolje definiše – ne slava, moda ili filmografija, već tiho uverenje žene koja je, kroz gubitak i ponovno pronalaženje sebe, naučila šta znači biti istinski prisutna.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
