Serije Sablja, koja je osvojila nagrade u Kanu i Brnu, premijerno je prikazana na RTS-u 2. novembra. Ulogu Ružice Đinđić maestralno tumači Tihani Lazović, a mlada Hrvatica je savršeno prikazala brigu, ljubav, emociju i požrtvovanost supruge bivšeg premijera.
Zoran Đinđić, reformista i političar snažne vizije, vodio je jednu od najvažnijih političkih era u Srbiji. Međutim, iza ovog harizmatičnog lidera stajala je Ružica Đinđić, njegova životna saputnica i izvor podrške. Njihova priča, satkana od ljubavi, strasti i nesalomive podrške, postala je simbol ne samo privatnog, već i političkog, intelektualnog i moralnog temelja koji je Đinđić gradio.
Početak ljubavi i neobičan susret
Ružica i Zoran Đinđić upoznali su se na promociji njegove knjige Jugoslavija kao nedovršena država. Ružica, tada mlada devojka iz Valjeva, diplomirana pravnica, imala je posebnu ulogu – predstavljala je izdavačku kuću koja je objavila knjigu. Tog trenutka između njih dvoje rodila se posebna povezanost. Ružica se prisetila da je u Zoranovim očima odmah prepoznala moralnu čistoću koja je bila prikrivena njegovom odlučnošću i stavom.
„U njegovim očima prepoznala sam moralno čistunstvo, koje je namerno, da ga slučajno ne razotkriju, prikrivao naglašenom samouverenošću, arogancijom, oštrinom i učenošću. Bio je čist kao suza, pa je zato i morao da se brani raznim odbrambenim mehanizmima, da ga ne provale u ovom okrutnom i pokvarenom svetu,“ prisetila se Ružica.
U vremenu kada je Zoran bio mladi doktor filozofije i vratio se sa doktorata u Nemačkoj, bio je obožavan među intelektualnim i kulturnim krugovima, ali i među ženama. Ipak, Zoran je svoj izbor napravio i odabrao Ružicu, devojku koja nije bio deo poznatih krugova, ali ga je osvojila svojim umom i skromnošću.
„Verovatno su doživele pravi privatni smak sveta kad je mene uzeo, jer je stvarno bio idealna prilika spram mnogih. A, eto, takav kakav je bio, odabrao je baš mene – anonimnu i nepoznatu koju niko nikad nije ni upoznao,“ prisetila se Ružica za Vreme 2006. godine.
Porodica i deca – Jovana i Luka
Venčanje je značilo početak zajedničkog života koji će biti ispunjen izazovima, ali i dubokom ljubavlju. Zoran i Ružica su postali nerazdvojan par, dvojac koji nije išao jedan bez drugog. Ma koliko da zvuči kao olako donet zaključak, ali ovo je čista istina: oni koji su ih posmatrali, uvideli su da su bili jedno za drugo.
Iste godine kada su se venčali dobili su ćerku Jovanu 1990, a sina Luku 3 godine kasnije. Njihov dom postao je utočište ljubavi i mira, usred političkih turbulencija i pritisaka koje je Zoran svakodnevno nosio sa sobom.
„Nas troje smo ostali sami posle njega, ali taj osećaj zajedništva postao je još jači,“ govorila je Ružica kasnije o životu posle Zoranove smrti.
Ružica je bila glavni oslonac porodice i uspevala je da stvori osećaj harmonije i stabilnosti za njihovu decu, uprkos svemu što je Đinđićeva politička karijera sa sobom nosila. Brinula se o tome da deci obezbedi koliko-toliko normalan život, iako su godinama živeli pod stalnim pretnjama i strahovima.
Život pod stalnom pretnjom
Ružica je kasnije u intervjuima opisivala godine koje su prethodile atentatu kao vreme kada je Đinđić postao „pokretna meta“.
„Pucanj na Đinđića bio je i pucanj u jednu veliku ljubav i jednu skladnu porodicu,“ rekla je Ružica u intervjuu za Nedeljnik.
Još od 1996. godine, kada se aktivnije uključio u politički život Srbije, bio je svestan opasnosti koje mu prete, a porodica je živela u neprestanoj napetosti.
„Često sam mu govorila neka se mane tog ćoravog posla, neka Srbijom vlada ko hoće, i koga Srbi hoće, a mi ćemo se već nekako snaći,“ prisećala se Ružica.
Ipak, Zoran je imao jaku potrebu da učini nešto za Srbiju, čak i ako je to značilo da žrtvuje sigurnost i mir svoje porodice. Iako su mu nudili prestižne pozicije u inostranstvu, Zoran je odlučio da ostane u Srbiji i doprinese njenom preporodu. Upravo zbog takvih odluka, postao je meta onih koji su njegovu čestitost i neustrašivost doživljavali kao pretnju.
„Zvali su ga da bude profesor na Harvardu, ali on je to odložio na neko vreme – da bi ga ovde kojekakvi vređali, ponižavali, psovali… Ostaje mi sada samo da budem ponosna što moj Zoran zaista nije bio jedan od njih“, rekla je Ružica.
Kobni 12. mart
Tragičnog 12. marta 2003. godine, kada je Zoran Đinđić ubijen, sve je stalo. Te srede ujutru Zoran je otišao iz kuće u svom najboljem odelu, pripremajući se za sastanak sa Anom Lind, šeficom švedske diplomatije. Tog dana, Ružica je prvi put dobila vest da je pucano na njega. Kao što je ispričala, nadala se da će preživeti, ali je ubrzo saznala surovu istinu.
„Neko će doći po vas,“ bile su reči koje su označile kraj njenog dotadašnjeg života.
Nakon atentata, Ružica je nastavila da čuva uspomenu na Zorana i da vodi Fondaciju dr Zoran Đinđić, posvećujući se vrednostima koje je Zoran ostavio iza sebe. Kroz svoju fondaciju i svoj rad, nastavila je da prenosi njegovu viziju Srbije, pružajući stipendije mladim talentima i promovišući vrednosti slobode i demokracije.
Život posle Zorana
Ružica Đinđić nastavila je da se bavi društveno-korisnim radom, a njena posvećenost humanitarnim i obrazovnim aktivnostima ostala je ključna za očuvanje Đinđićevog nasleđa. Na čelu Fondacije dr Zoran Đinđić, pružila je podršku mnogim mladima, dajući im priliku za obrazovanje i profesionalni razvoj.
Njen život posvećen je ne samo sećanju na Zorana već i ideji o Srbiji kao zemlji mladih, obrazovanih i ambicioznih ljudi, što je Zoran sanjao. Ružica Đinđić dobila je brojne nagrade za svoj rad, među kojima je francuski orden Legije časti 2009. godine, kao priznanje za doprinos demokratiji i ljudskim pravima.
Kroz svoje delo i borbu, nastavila je da gradi budućnost koju su oboje sanjali, prenoseći vrednosti slobode, čestitosti i posvećenosti svojoj zemlji.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
