Kad je najavljen "Red Bull SoundClash" na kom će, usred Beograda, odmeriti snage Lepa Brena i Senidah, bilo je jasno da to nije samo smelo suočavanje muzičkih struja "Jugoslovenke" i "Balkanke", koje sanjaju svaka na svoj način. To je susret epoha koje su godinama u hladnom ratu.
„Milenijalci“ uglavnom ne vole „bumere“, ali nepogrešivo vole Lepu Brenu, muzičku silu uz koju su rasli, ženu koja je donela seksualno oslobađanje na Balkan, ali i ohrabrila celu jednu generaciju feministkinja svojim odnosom prema ženskoj snazi, preduzetništvu i uspehu.
Isto tako, ljubitelji „stare škole“, možda umeju sa omalovažavanjem da komentarišu takozvane hibridne muzičke forme, ali slušaju i poštuju Senidu, ženu neponovljivog vokala i iskrene nonšalancije prema nametnutim normama. Svi smo mi voleli da igramo „Između dve vatre“ kad smo bili mali. Razgovori sa njima su isto to, samo za veliku decu. U velikim intervjuima za Nedeljnik Lepa Brena i Senidah otvoreno govore o svom odnosu, ali i pojavama u društvu čiji smo svedoci zajedno sa njima. Prenosimo delove razgovora sa Lepom Brenom koji je vodila Miljana Nešković, a sutra ćemo objaviti i intervju sa Senidom. Kompletne intervjue možete pročitati u Nedeljniku.
Kad ste prvi put primetili Senidu, šta ste pomislili?
Senidu sam prvi put videla na jednoj proslavi u Zagrebu. Kod osobe uvek prvo primećujem pristojnost, kućno vaspitanje i taj socijalni momenat upoznavanja. Ljudi često imaju već formirano mišljenje i predrasude, pogotovo o poznatim imenima. Ja nju nisam poznavala, sedeli smo zajedno Dino Merlin, Senida i ja, tu smo malo ćaskali. Tada mi se baš dopala.
U elitističkim krugovima jedno vreme ste bili glavni krivac za „urušavanje ukusa naroda“, što danas deluje kao nevino vreme. U doba rijalitija u kojima se prikazuje nasilje, šta se desilo sa zabavom? U muzici, na televiziji, u filmovima… Gde je veselje i kako mislite da smo došli do toga?
Naravno, veoma dobro se sećam svog početka gde su raznorazni sociolozi, psiholozi i svi ostali „olozi“ jednostavno davali mišljenje o mojoj pesmi, izboru mojih pesama, o tome kako izgledam… Prve godine se nisam možda dobro snašla. Međutim, volela sam da razgovaram sa pametnim ljudima, koji su mogli da mi objasne pravila šou-biznisa i oni su mi objasnili šta je pravilo. Pravilo je da te jedni pljuju, da te drugi podižu do neba, a ono što je bilo moje pravilo jeste da budem normalna, da shvatim kako se ljudi osećaju i da imaju pravo na svoje mišljenje. Ja se zaista ne ljutim, nemam ni gorčinu ni bol. Srećna sam što mi je taj deo duše ostao čist, što nisam ogorčena na one koji imaju negativno i pogrešno mišljenje o meni ili im se ne dopadam, jer ja tu i jesam da bi ljudi izabrali između svih nas nekoga koga oni vole.
To vam je kao kada dobijete 10 pesama, pa izaberete jednu koja im se dopada, ili kada se nađe dvoje ljudi među milionima i prorade emocije, feromoni… Na taj način i ja razmišljam. Ne treba se nikada ljutiti na one koji su ostrašćeni, jer oni imaju pravo na svoje mišljenje. To važi i za ove nove priče. Danas imamo internet, pa imamo hejtere, imamo i plaćene hejtere, besposlene ljude koji se bave vama ili drugim ljudima… Onda shvatite da nisu oni krivi, da imaju čime da se bave pametnijim – bavili bi se, ne bi se bavili ljudima na negativan način. Postoje i ljudi koji su negativni i njihova nesreća je u tome što pre podne mrze sebe, a po podne i ostatak sveta. Kada imate nešto čime se bavite i imate tu vrstu životne spoznaje, onda živite normalno i uživate u svojim atomima sreće, negujete ih, čuvate, dajete puno od sebe da doživite ponovo neke nove atome sreće. To je ono što čoveka drži živim, funkcionalnim i daje mu novu energiju za život.
Vaša muzika i energija su radost, život. Čak i balade nose čistu ljubavnu tugu, bez fetišizacije beznađa i „evo me na dnu svega“ motiva. Dok su ljudi po stadionima pevali „Ma boli me uvo za sve“ i „Hajde da se volimo“, važili smo za srećan narod. Da li smo stvarno bili? Danas više važi stih „Rodbina je zaspala“. Kako gledate na taj fenomen preplavljujućeg beznađa, čak i besa u ljudima?
Moje mišljenje je da u Jugoslaviji nije bilo baš toliko demokratije. Vodilo se računa šta ćete kome i o kome da kažete, jer su za to postojale sankcije. Bilo je više poštovanja prema ljudima koji su nešto napravili u životu. Posle raspada Jugoslavije i posle tog užasnog rata, krenula je tranzicija u ekonomskom, političkom i društvenom smislu. Ta tranzicija u neko novo društvo i neki novi sistem donela je mišljenje da ljudima treba dati demokratiju, da svi ljudi kažu šta misle i osećaju. Na neki način se ovde to pretvorilo u vređanje i svađanje, pa više ne liči na demokratiju nego, po mom mišljenju, na anarhiju.
Vulgarizacija je prisutna u našim medijima kao deo televizijskog programa, a mnogi ljudi usvajaju modele ponašanja koje vide na televiziji. Tako da je rodbina zaspala, napila se napila, pa jednostavno razvezala jezik. Kada se ljudi prepiju i napiju, mnogi nemaju kontrolu nad sobom i tek tada vidite šta je čovek sebi postavio kao granicu u ponašanju. Kada se ta blokada razbije, onda vidite s kim imate posla.
Međutim, ja sam prezauzeta. Ceo život sam se bavila svojom porodicom i svojim poslom, jedva stižem i jedno i drugo od svih obaveza. Gledala sam da se svojoj deci i porodici posvetim kvalitetno i da im dam osnovu koju smo Boba i ja dobili od naših roditelja, jer su i u bogatim i u siromašnim porodicama moralne i ispravne iste stvari, kao i u bogatim i u siromašnim zemljama. Što se mene tiče, porodica je baza u kojoj dobijate osnovnu kulturu, vaspitanje i sve što vam ostaje za ceo život. Posle se čovek nadograđuje kroz život. Oduvek sam živela u nekom svom mikrokosmičkom filmu. Shvatila sam da sam srećna i zadovoljna, jer sam zahvaljujući svom sopstvenom radu stekla sve ono što imam. Pogotovo kada sam se udala i dobila decu, potvrdila sam da je suština mog života da se bavim svojom porodicom i svojim poslom.
Prilagođavam se novim okolnostima tako što radim najbolje što mogu svoj posao, gledam da se bavim i još nekim poslovima da mi bude interesantno i zabavno, kao što su moje „Lady B“ hulahop čarape. U toj priči sam jako srećna, jer mogu da usrećim žene jednim malim detaljem, da mogu imati nešto što je savršeno na nogama i što noge na taj način pravi savršenim. Lep je taj osećaj, kad činite ljude srećnim pesmom i kada se bavite nečim što ljude usrećuje. Mislim da je božiji blagoslov kada volite svoj posao, nemate radno vreme i ne razmišljate koliko ćete raditi, nego uvek dajete svoj maksimum. Ja sam se uverila da vredi biti iskren i da na sceni treba publici dati svu svoju ljubav koju imate, jer se to vraća, bar u mom slučaju. Mene je to činilo i čini srećnom i dan-danas. Osećam se ispunjeno.
Mnogi ljudi odlaze iz Srbije, jer je doživljavaju kao propali projekat, čak ne ni više zbog para koliko zbog vrednosti. Šta vi mislite?
Mislim da je svuda u svetu slična priča. Ljudi uvek idu trbuhom za kruhom. Ako ne mogu da pronađu sreću i zadovoljstvo u svojoj zemlji i svom gradu, onda idu i putuju tamo gde će im biti bolje i gde će biti srećniji.
Ja sam supruga, majka, sestra, drugarica i mislim da mi žene, kada imamo porodicu i svoju decu, volimo da imamo jedno mentalno, duhovno, fizičko, finansijsko blagostanje i da bdimo nad svojom porodicom kao nad svojim gnezdom. Onog trenutka kad naša deca steknu dovoljno hrabrosti i snage da odlete iz svog gnezda i da budu ljudi koji su vredni i sposobni, a kada ste vredni, talentovani i sposobni možete da birate posao na čitavom svetu, to je ponos svake majke.
Vreme u kom ste osvojili Balkan bilo je vreme u kom ste morali da naglašavate da ne želite da budete seksualno uznemiravani od saradnika. U filmu „Hajde da se volimo“ na šaljiv način obrađujete temu položaja jake žene u muzici i odnosa koji muškarci na „bitnim položajima“ imaju prema njoj. To je bila komedija, glavni lik je igrala plavokosa dugonoga lepotica raskošnog glasa, ali nikako dama u nevolji, već zvezda koja umlati svoje otmičare i skače s mosta, dok muškarci oko nje drame. Da li ste svesni svog uticaja na generaciju žena koje danas vode borbu za prava žena u Srbiji? Šta biste im poručili? Šta biste poručili muškarcima koji ih okružuju?
Porodica treba da bude svetinja. Svako siledžijstvo i svaka agresivnost prema bilo kome treba da budu kažnjivi. Veoma pomno pratim broj žena koje su ubijene ili silovane na našim prostorima. To je nešto strašno i to sve doživljavam na neki način veoma lično. Volela bih kada bi zakoni mogli da budu mnogo oštriji i rigorozniji, kao i da oni koji treba da štite one koji su ugroženi imaju veća prava.
Država ne sme da okreće glavu od svega toga. Moramo da pomažemo jedni drugima. Suština je u rigoroznim zakonima i rigoroznim kaznama. Tek kada društvo bude pokazalo javno kako se kažnjava neko ko siluje, maltretira i ubija nežnije i slabije od sebe, neće nikome više padati na pamet da maltretira bilo koga. Žene, naravno, treba da se bore za svoja prava i treba da budu medijski što glasnije i što jasnije.
***
Bonus video: Senidah i Lepa Brena Dvougao
