U filmu "Yugo Florida" Vladimira Tagića, glumica Jovana Stojiljković tumači lik medicinske sestre Dunje. Ovo ostvarenje je osvojilo publiku svojom toplinom i emotivnom iskrenošću, a mi smo sa Jovanom pričali o tome kako je gradila svoj lik, o ženama u savremenom društvu, ali smo je pitali i da li su muškarci i žene u vezama danas ravnopravni.
Film „Yugo Florida“, u režiji Vladimira Tagića, do sada je u bioskopima širom Srbije pogledalo 25.000 gledalaca, potvrđujući da je reč o ostvarenju koje publiku ne ostavlja ravnodušnom i o kome se govori i nakon izlaska iz bioskopske sale.
Ova topla, duhovita i emotivna drama prati Zorana, čoveka naviknutog na rutinu i rad iza kamera u produkciji rijaliti programa, koji se neočekivano upušta u poslednje zajedničko putovanje sa svojim ocem. Kroz niz intimnih situacija, film otvara pitanja porodičnih odnosa, generacijskih razlika i neizgovorenih emocija. Jednu od uloga tumači Jovana Stojiljković, koja u filmu igra lik medicinske sestre Dunje koja radi u privatnoj bolnici.
Jugo Florida je intiman film u kom mnogi od nas mogu da se pronađu. Kako ste gradili svoj lik medicinske sestre?
Reditelj Vlada Tagić i ja se dugo poznajemo, sarađivali smo više puta ali mi je posebno bilo drago kada me je pozvao da budem deo i njegovog prvog filma. Znam koliko je ova priča važna, koliko se i sam Vlada dugo spremao, i glavni zadatak koji sam sebi zadala jeste da ne „pokvarim“ scene u kojima sam. Medicinska sestra Dunja se pojavljuje kao lik iz privatne bolnice u kojoj, glavni junak koga igra Andrija, smešta svog teško bolesnog oca kako bi imao adekvatnu negu. To je česta situacija u kojoj se nažalost nađu mnogi ljudi baš u ovakvim groznim životnim problemima. Kroz par scena je prikazan sistem, ali najveći akcenat je na odnosu sina i oca, uz izuzetnu glumačku hemiju Andrije i Nikole. Zato kažem, moje je bilo da to ne remetim već samo da obavim zadatak tačno.
S obzirom na to da je ovo intimna rediteljeva priča, da li je to donelo još teži zadatak pred ekipu?
Sigurno da jeste. Meni jeste posebno bilo emotivno i važno kako dok sam čitala scenario, a kasnije i na setu. Snimali smo bolnicu na autentičnoj lokaciji…
Na premijeri filma u Sarajevu kada je prvi put prikazan pred publikom, ja sam ga tada po prvi put gledala i stavrno me je duboko pogodio i dirnuo. Poznajem Vladu pa je utisak još jači, ali film je stvarno takav da mnogi ljudi mogu da se pronađu u raznim segmentima priče, situacija, dijaloga, pa čak i muzike koja je vrlo pažljivo birana.
Koju ulogu doživljavate kao svoju odskočnu dasku u karijeri?
Nisam sigurna koja je odskočna, i šta bi to tačno trebalo da predstavlja. Nije to jedan skok ili, u mom slučaju uloga, ona koja nešto promeni. Mislim da je to jedan kontinuitet rada, uz sve manjkavosti, uspehe ali i učenja i velikog rada na sebi. Sve je počelo od pozorišnih predstava, prvog filma, kasnije su se ponude nizale i zahvalna sam na svim prilikama koje sam imala i glumačkim zadacima, do sada su bili raznoliki i vrlo inspirativni. Što bi se reklo već toliko puta, gluma nije trka na 100 m već maraton, u skladu sa tim nadam se da će se moj put nastaviti baš u ovom ritmu.
Koji deo onoga što ide uz vašu profesiju najmanje volite? Da li popularnost opterećuje?
Pa nisam sigurna šta najmanje volim… Možda ta neizvesnost, nedisciplina, uglavnom sve što je vezano za bilo koji struku. Ili različite ljude, ovo je posao koji je jako teško raditi bez poverenja i stabilnosti ekipe u kojoj se stvara.
Pitanje je šta danas znači popularnost uopšte… Ima raznih „popularnih“ ili onih koji nisu, a za mene na primer jesu… U suštini ne razmišljam o tome, nema me na društvenim mrežama, ali svakako da mi znači kontakt sa publikom, kada se dogodi spontano na ulici. I ako je još neko srećan zbog toga, ja sam još više. Sve ovo i ima smisla zbog publike koja nas prati.
Da li su vam se i kako promenili prioriteti svakodnevice od kada ste postali mama?
Naravno!
Kako vidite žene u savremenom društvu? Jesmo li slobodne?
Teško je na ovo pitanje odgovoriti, a da ne uzmem previše prostora. Kako bih bila što konciznija… Ja čvrsto verujem u snagu žena, u primere onih hrabrih i neustrašivih dama koje istupe i bore se u prvim redovima za prava i slobode svih nas, o onim malim pobedama koje svaka žena za sebe učini, o parčićima ostrva slobode koje svaka od nas osvaja i trudi se svakog dana. Želim da verujem da je bolje. Ali šta danas znači sloboda za svakog čoveka? Sve je to upitno, i poprilično neizvesno iz dana u dan.
Da li oko sebe vidite promene, kada su parovi u pitanju, oko svih obaveza koje donosi zajednica? Jesu li muškarci više uključeni u sve ono što su po difoltu nekada radile samo žene jer se to nekako podrazumevalo?
Zavisi od kada posmatramo to „kako su nekada“. U odnosu na situacije od pre jednog veka, da. Globalno da.
Ali opet, to je često slučaj porodice, vaspitanja i okruženja u kom muškarci rastu, kao i žene. Od zajednice do zajednice verujem da se razlikuje… ali savremeno društvo često upozorava i daje primere da zadaci u jednoj zajednici ne moraju i ne bi trebali da budu iskljucivo „muški ili ženski“.
Šta nam nedostaje kao društvu da bismo bili bolji jedni prema drugima?
Nedostaje nam da se slušamo. Da se uvažavamo. Da poštujemo jedni druge. Nedostaje kulture, obrazovanja, sistema, i možda ono najvažnije – poverenja.
Ali opet ovo društvo je u prošloj godini pokazalo da ipak ima jedinstva i empatije kada je nepravda u pitanju, kada je tuga kolektivna i nepokolebljiva.
Koje je vaše omiljeno mesto na svetu?
Uh…Nemam omiljeno mesto. Možda je to više osećaj pripadanja. Kada je oko srca toplo i mirno. A to može biti bilo gde kada sam sa svojom porodicom i svojim dragim ljudima.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
