Anju Alač publika je zavolela još 2010. u filmu "Montevideo, Bog te video!". Njeni roditelji su poznati glumci Vesna Čipčić i Aleksandar Alač, a njen šest godina mlađi brat takođe je vrlo uspešan u svetu umetnosti.
Ivan Vanja Alač je rođen 1995. u Beogradu. Za razliku od svih ostalih u porodici, on se ne bavi glumom već režijom.
“Ceo život sam želeo da budem reditelj. To mi je uvek bio prvi izbor, možda zato što sam znao loše strane glumačkog poziva.”
U jednom intervjuu za hrvatske medije šaljivo je dočarao da li mu je prezime i porodična tradicija teret ili prednost.
“Ukoliko želite da vaš rad cene neki ljudi koje vi cenite i da vas gledaju isključivo kroz prizmu vašeg rada, onda može da bude izazov, pogotovo na početku. U početku sam bio sin Vesne Čipčić, zatim na studijama u Novom Sadu sin Saše Alača, a po povratku u Beograd postao sam Anjin brat. Sigurnim korakom idem ka tituli čoveka jer više članova porodice nemam.“
Kad nije okupiran pozorištem, koje je za njega i profesija, i ljubav, bavi se sportom.
„Sport smatram izuzetno bitnim po psihičko zdravlje. Dok treniram, misli su mi bistrije, cirkulacija mi se probudi i ideje lakše dolaze.“
Ivan Vanja Alač je u rodnom gradu završio osnovnu i srednju školu. Nakon toga upisuje psihologiju u Beogradu, ali posle godinu dana napušta studije da bi upisao Multimedijalnu režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Nikite Milivojevića.
Osnovne studije je završio 2020. godine. Tokom i nakon studija snimio je radio drame, kratkometražne igrane i eksperimentalne filmove koji su prikazivani na festivalima u zemlji i regionu. Na prostoru Srbije i Hrvatske radio je pozorišne predstave koje su godinama na redovnim repertoarima. Najznačajnije među njima su „Beogradska trilogija“, „Otočka terca“, „Svetionik“, piše sekspirfestival.org . Od početka ove godine na sceni Narodnog pozorišta Sombor je i njegova predstava „Ljudi od voska“.
A za portal hocupozoriste.rs Alač je kazao kakva pravila važe u tom potpuno novom magičnom svetu koji stvara na sceni.
“Zavisi od sveta do sveta. U početku procesa trudim se da i sebe i ekipu oslobodim tog, za nas ustaljenog razmišljanja o pravilima i doslednosti, jer ono koči kreativnost. Dakle, prvi deo je razmaštavanje i natrpavanje, a drugi deo koji kreće kad već imamo celinu jeste čišćenje iste, gde se obično sama nameću najučinkovitija rešenja koja diktiraju ostatak; šta će ostati, a šta se izbaciti. Ponekad se ispostavi da najbolje rešenje mora da se izbaci da bi celina profunkcionisala.”
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
