Gray Sorrenti: Fotografkinja koja je sa 16 godina uradila Loewe kampanju i izgradila sopstveni modni svet

Upravo se u tom Loewe projektu već videlo ono što će kasnije postati zaštitni znak: Gray Sorrenti ne fotografiše modu kao nešto odvojeno od života. Njene slike deluju kao da se dogodilo nešto stvarno, a kamera se slučajno našla u pravom trenutku na pravom mestu.

Odrastanje u jednoj od najpoznatijih fotografskih porodica

Gray Sorrenti rođena je i odrasla u Njujorku, u porodici u kojoj je fotografija bila gotovo svakodnevni jezik. Njen otac je Mario Sorrenti, jedan od najpoznatijih modnih fotografa svoje generacije, čije su fotografije Kate Moss za Calvin Klein postale deo modne istorije. Njena majka Mary Frey je umetnica, dok je njen pokojni stric Davide Sorrenti bio važna figura njujorške fotografije devedesetih.

Ipak, Gray u početku nije bila sigurna da želi da nastavi porodičnim putem. Više su je zanimali slikanje i crtanje, a zamišljala je da će upisati umetničku školu i postati slikarka.

"Tata mi je dao prvi foto-aparat kada sam imala 13 godina, ali tada uopšte nisam mislila da želim da fotografišem. Stalno sam crtala i slikala", ispričala je za Dazed. Bio je to jednostavan Pentax 67, uz koji joj je Mario objašnjavao blendu i osnove analogne fotografije. U početku joj je sve bilo zbunjujuće, ali je ubrzo počela da fotografiše sebe, porodicu i prijatelje.

Kod kuće je, kako kaže, stalno pravila spontane, gotovo ukradene snimke.

"Uvek krišom fotografišem po kući. Oni mi govore: ‘Gray, nemoj’, a ja im kažem da izgledaju preslatko. Onda vide fotografiju i kažu: ‘Vau’."

Umesto da imitira oca, počela je da beleži sopstvenu generaciju: skejtere, njujorške tinejdžere, vozače ilegalnih motocikala i učesnike protesta. Tako je razvila sirov, neposredan i duboko ličan stil portreta, zasnovan na bliskosti sa osobama koje fotografiše.

Kako je nastala njena prva Loewe kampanja

Loewe tim prvobitno je predložio da se kampanja za Paula’s Ibiza fotografiše na Ibici. Gray, međutim, nije želela da pravi slike na mestu prema kojem nije osećala nikakvu ličnu povezanost. Odeća ju je više podsećala na Nju Orleans, grad u kojem je odrasla njena majka i koji Gray naziva omiljenim mestom na svetu.

"Dali su mi potpunu kreativnu slobodu. Rekli su: ‘Hajde da fotografišemo na Ibici’, ali ja nisam imala nikakvu vezu sa Ibicom. Odeća je odgovarala mom omiljenom mestu na svetu, Nju Orleansu, pa sam rekla: ‘Hajde da idemo u Nju Orleans’. Dopala im se ideja", objasnila je.

Na snimanje je povela najbolje prijatelje, brata, drugaricu koju poznaje od rođenja i nekoliko ljudi koje je tek upoznala. Želela je mešavinu Njujorka, Italije i Nju Orleansa - različitih svetova koji su oblikovali njen život.

Grad je prikazala kao zavodljivo, pomalo nestvarno mesto u kojem se muzika čuje na svakom ćošku, a nepoznati ljudi spontano dele svoje priče.

"Želela sam da sve bude poetično jer tako vidim Nju Orleans. Svi žele da čuju tvoju priču, žele da ti ispričaju svoju i u tome postoji nešto očaravajuće", rekla je.

Kampanja je izgledala poput albuma sa letovanja koje nikada nije bilo sasvim bezbrižno: mladost, odeća, izbledela svetlost, prijateljstvo i osećaj da se nešto važno događa izvan kadra.

U senci oca

Biti ćerka Marija Sorrentija nesumnjivo znači odrastati uz pristup umetnosti, modi i ljudima koje većina mladih fotografa upozna tek mnogo kasnije. Gray, međutim, o svom porodičnom nasleđu ne govori kao o teretu od kojeg pokušava da pobegne.

"Volim svoju porodicu. Otkad znam za sebe, zajedno stvaramo umetnost – fotografiju, skulpturu, slikarstvo, priče i tekstove. Biti deo njihove priče kroz vreme za mene je blagoslov", izjavila je krajem 2025. godine.

Njeno objašnjenje fotografije mnogo je više emotivno nego tehničko. Ne govori često o savršenoj kompoziciji, svetlu ili modnom proizvodu, već o osećaju između fotografa i osobe pred objektivom.

"Moje fotografije nastaju iz osećanja – mog i osećanja osobe koju fotografišem. Kada deluje kako treba, pritisnem okidač. To je trenutak u kojem zaboravite svet i nastane tišina. Možda fotografija živi na koži zato što je stvarna", rekla je.

Sličan princip važi i kada fotografiše globalno poznate ličnosti. Bez obzira na to da li se ispred njenog objektiva nalaze Rijana, Dženifer Lopez, Majli Sajrus, Zoi Kravic ili grupa njujorških skejtera, cilj je da se smanji distanca između autora i subjekta.

Do sredine dvadesetih već je radila za kuće i brendove kao što su Saint Laurent, Calvin Klein, Loewe, Moncler, Rimowa, Vans i La Mer, dok su njeni editorijali objavljivani u magazinima i-D, Harper’s Bazaar, L’Uomo Vogue, WSJ. Magazine, Document Journal i Self Service.

Posebno mesto u njenom portfoliju i dalje pripada kući Loewe: godinama posle prvog projekta nastavila je da fotografiše Paula’s Ibiza kampanje, uključujući i izdanje za 2025. snimljeno na portugalskoj obali.

Iako je u modu ušla veoma mlada, još na početku karijere jasno je rekla da želi da radi pod sopstvenim uslovima.

Danas razvija i filmske projekte, među kojima je dugometražni dokumentarac o njujorškoj kulturi urbanih motociklista.

Gray Sorrenti nije samo fotografkinja

Iako je najpoznatija po radu iza objektiva, Gray je tokom tinejdžerskih godina hodala i pistom za Alexander McQueen. Kasnije je zakoračila u muziku i film.

Kada govori o svom identitetu, zvuči gotovo kao da piše uvod u sopstveni film: "Ja sam Gray. Iz Njujorka sam. Mala misao koja prolazi kroz vreme, puna ljubavi i strasti. U mom srcu postoji šumski požar. Skoro da liči na sunce. Pratim taj osećaj i živim u njegovoj svetlosti."

Njen odnos sa Njujorkom podjednako je intenzivan. Grad naziva svojim "jezikom ljubavi" i mestom na kojem se oseća najmirnije, uprkos buci, brzini i haosu.

Modni stil Gray Sorrenti

Lični stil Gray Sorrenti počiva na istoj ideji kao i njene fotografije: ništa ne sme da deluje previše isplanirano. Umesto uglađenih kombinacija koje od glave do pete pripadaju jednom brendu, ona bira odeću koja izgleda kao deo njenog života - farmerke, crne majice, jednostavne topove, kožne jakne, patike, čizme i komade sa pomalo rokerskim ili androgino skrojenim karakterom.

Gray može da se pojavi na zabavi punoj poznatih modnih lica u najelementarnijoj kombinaciji i da upravo zbog odsustva očiglednog truda izgleda zanimljivije od ljudi obučenih u kompletne dizajnerske outfite.

Njena estetika pripada njujorškom downtown svetu, ali bez kostimiranja. U njoj ima tragova mode devedesetih, muzičke subkulture, odeće za skejt i buntovne jednostavnosti koju su nekada nosile mlade Kej Mos, Kloi Sevinji i devojke sa fotografija njenog strica.

To ne znači da Gray izbegava luksuz. Naprotiv, ona se kreće u samom centru modne industrije i sarađuje sa najvećim kućama, ali skupe komade ne tretira kao nešto što treba pažljivo izložiti. U njenim kombinacijama dizajnerska torba može da ide uz iznošene farmerke, a elegantna jakna uz najobičniju majicu.

Važan deo njenog stila predstavljaju crna boja i jednostavne siluete koje dopuštaju da do izražaja dođu lice, duga tamna kosa i snažno držanje. Često bira odeću koja može da funkcioniše i na snimanju i u noćnom izlasku: praktičnu, senzualnu bez očigledne provokacije i dovoljno nenametljivu da ne ometa njen rad.

Izgleda kao osoba koja zaista živi u svojoj odeći - trči sa jednog snimanja na drugo, provodi noći sa umetnicima i muzičarima, ulazi u taksi sa kamerom preko ramena i ne presvlači se samo zato što je stigla na modnu zabavu.

Zato Gray Sorrenti deluje zanimljivije od drugih u trenutku kada se moda ponovo okreće autentičnosti. Njene fotografije ne ulepšavaju, a njen stil ne pokušava da prikrije činjenicu da odeća služi osobi, a ne obrnuto. Kod nje moda nije završna slika. Ona je jedan od tragova priče koja se upravo događa.