Tijana Marković (38) je završila osnovne akademske, a nakon toga i master studije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesorke Jasne Đuričić. Danas je jedna od naših najzaposlenijih mladih glumica, kako na filmu, tako i u pozorištu.
Tijanu je šira publika upoznala kao inspektorka Jakšić u seriji „Grupa“, a svojim umećem nas je najviše oduševila kao Marija Milošević u seriji „Porodica“. U novoj sezoni TV ostvarenja „Radio Mileva“ igra Ljubinku, a o svom putu ka uspehu, privatnim i poslovnim podvizima, Tijana govorila za naš portal. Otkrila nam je da je još kao mala maštala da će postati glumica, još dok je za pozornicu koristila kućni stočić.
„Tajna mog odrastanja je u slobodi. Zahvalna sam pre svega svojim roditeljima, koji su mi omogućili da na taj način razvijam svoju autentičnost, uobrazilju, naučim nešto novo, da svaku prepreku pređem, nekad lakše, a nekad i teže. Sloboda mi je pružala mogućnost da budem bolja. Čini mi se da je i dan danas tako i trudim se da sačuvam to dete u sebi. Oduvek sam bila ekstrovertan tip, vrlo otvorena, ali iznad svega radoznala. Tu moju radoznalost sam umirivala odlazeći na razne vrste sportova, plesa, školskih sekcija, takmičenja, putovanja… Uglavnom sam goste dočekivala tako što bih se popela na dnevni stočić i moj dečiji program bi otpočeo. Iz toga se lako može zaključiti da mi je prijala pažnja i da sam još kao mala maštala da ću biti na sceni. Tada je to bio običan mali drveni stočić, a sada su to ipak daske koje život žnače, velikih pozorišnih kuća“, priča nam ona.
Ipak, prijemni za studije glume je jedan od najstresnijih u Srbiji. Tijana nam je ispričala kako je ona prošla kroz sve krugove, a i kako danas gleda na to.
„Još kao devojčica, a kasnije tokom školovanja i nakon dobijanja mnogih nagrada, želja je postajala sve veća, a samim tim je i moja odluka bivala sve jača i vrlo brzo se nekako i realizovala. Nije bilo lako pripremati se, a ni izaći na prijemni ispit. Posle prvog pokušaja sam ušla u uži krug, ali tek sledeće godine sam upisala glumu i na listi, na prvom mestu videla svoje ime i to u prvoj klasi profesorke Jasne Đuričić. Sa ove tačke gledišta, sigurno da bih u nekim situacijama i drugačije postupila, ali u tim godinama, ambiciozan mlad čovek, sa svim svojim nesigurnostima, strahovima, očekivanjima, izlazi pred komisiju i daje sve od sebe. Tadašnjoj Tijani bih savetovala da ne gubi fokus, veru i da nikako ne razmišlja o konkurenciji. Kvalitet uvek nađe svoj put, te sam tako i ja pronašla svoj i zahvalna sam na svemu“, ističe ona.
Za svoju profesorku, legendarnu glumicu Jasnu Đuričić, kaže da je bila izuzetno stroga.
„Studije su svakako obeležile jedan deo mog života. I sad, kad se setim, slobodno mogu reći da je to bila moja druga porodica. Bilo nas je desetoro na klasi, nas desetoro potpuno različitih ljudi, svi iz nekog drugog grada. Usled dosta obaveza i samog tempa rada, retko smo odlazili svojim kućama i to nas je posle nekog vremena još više i zbližilo. Zanimljivo je da smo tek nakon završene treće godine dobili zeleno svetlo da snimamo ili zaigramo u nekoj predstavi, što je danas retkost, ali sa ove tačke gledišta, mislim da je to bila vrlo mudra Jasnina odluka. Na svakoj godini smo imali oko dvadeset predmeta, ali naravno, najveća pažnja je bila usmerena na časove glume. Imali smo ogromno poštovanje prema profesorki, naučeni da dajemo maksimum u svakom trenutku i da se preispitujemo da li je moglo još bolje. Jasna je bila vrlo stroga, ali sa puno ljubavi pre svega, prihvatanja svakog od nas kao jedinstvene ličnosti. Posle određenih glumačkih zadataka, bilo je i uspona i padova, i suza i smeha, naučenih životnih lekcija, tehnika, discipline, odgovornosti, razumevanja različitih psiholoških profila, istraživanja, na hiljade pročitanih knjiga, odgledanih filmova, predstava… Sav taj mukotrpan rad i trud, kroz uzajamno davanje i razumevanje, sigurno je jedno od najdragocenijih životnih iskustava, koje nas je odredilo kao ostvarene individue i privatno i poslovno i hvala joj na tome“, podvlači Tijana.
Nekoliko godina kasnije, Tijana se našla u predstavi sa svojom profesorkom. Nas je zanimalo kako se oseća kada se nađe rame uz rame sa onom od koje je učila.
„Imali smo tu sreću da je više od pola klase, još tokom master studija radilo zajedno sa Jasnom i Borisom Isakovićem, čuvenu predstavu „Galeb“ u režiji Tomija Janežića. To je zaista posebno i nezaboravno iskustvo za sve nas, neka vrsta doktorata. Ta predstava je prosto pomerila granice pozorišne umetnosti, ne samo kod nas, nego u čitavom regionu. Nakon toga smo radile još predstava, snimale seriju „Grupa“, a sada zajedno igramo u predstavi „Lepa Brena Project“ koja se igra Bitef teatu. Uvek volim sa njom da delim i kadar i scenu. Svakim novim iskustvom me vraća na ono naučeno, na sadržaj, na smisao i to da u svakom trenutku dajem svoj maksimum. Kada vam je ona partner na sceni, prosto morate biti prisutni i uvek vas vraća na svoju frekvenciju“, akcentuje Tijana.
Pitali smo je i koji je najbolji savet koji je dobila od Jasne.
„Ima ih više. U poslednje vreme često mi pada na pamet kada nam je u nekoliko navrata govorila da je naš posao jedan veliki maraton, treba istrčati do kraja i ono najvažnije TRAJATI“, navodi Tijana, pa dodaje i da bi izdvojila još neke:
„Manje je više“
„Skoči u taj prazan bazen, razbij se, ali skoči.“ (U prevodu, značilo je skoči u nepoznato, tek tada ćeš otkriti dubinu svojih emotivnih kapaciteta i izaći iz zone komfora).
„Budi prisutan, sad i ovde“.
Tijana nam je otkrila i šta joj je bilo najteže tokom studija, a šta u realnom, glumačkom svetu.
„Pronaći meru, tu neku zlatnu sredinu. Prihvatiti tu činjenicu da nisi samo ti bitan, ponekad i poništiti sebe. Nemamo svi ista razmišljanja i poglede na svet. Teško je odgovorno i bez osude pristupiti ulozi koju igraš, liku, bolje rečeno – čoveku. To su samo ljudi, sa svim svojim dobrim stranama, ali i slabostima. Mlad čovek mnoge stvari doživljava isključivo, pomalo i hamletovski „Biti ili ne biti?“. To je kao nekakav hod po žici, na kojoj treba ostati. Sećam se, baš u drugom semestru prve godine, imali smo zadatak monologe, Šekspirova dela. Igrala sam Ledi Magbet. Teško je bilo suočiti se sa senkom, otvoriti te loše, mračne strane ličnosti. Baš sam se borila sa tom ulogom. Jednog dana je Jasna došla i rekla: „Ima da uradiš, ti to možeš. Seti se neke svoje lutke koju si možda nekad bacila, zgazila, išarala…“ Sledećeg časa je bilo već bolje i taj ispit je bio čaroban. Važno je odvojiti trenutak kad si u ulozi, a kad nisi. Dosadašnje iskustvo me je naučilo da ispred sebe vidim širu sliku, da se sa krupnog kadra prebacim na master“, priča ona.
Interesovalo nas je koliko se toga promenilo od onog što je zamišljala do danas kada je zapravo ostvarila svoj san.
„Posao umetnika nije lak. Na crvenom tepihu, u prelepim toaletama, namazanog crvenog karmina i sav taj glamur koji ponekad i prija čoveku, sa sobom nosi veliki rad, odricanja, neprospavane noći, ponekad i daleko od najmilijih. Pored toga, iznova biti kreativan, biti u toku, raditi na sebi konstantno. Na neki način, vi ste non-stop na nekom zadatku. Žene su sigurno više izložene javnom komentarisanju, onom banalnom spoljašnjem faktoru – da li se ugojila, da li je ostarila, da li je dobila sede. Društvena očekivanja su nerealna i nezahvalna“, ističe Tijana.
Ona primećuje i da živimo u vremenu gde nam se nameće jedan bolestan životni moto – ostati večno mlad.
„U svemu tome treba ostati slobodan, ne pokoravati se svetskom društvenom nametanju, kome većina današnjih mladih devojaka teško odoleva, te ih sve više viđamo, nažalost, kao da su fabrički podešene, stavljene u jedan te isti kalup. Gubi se autentičnost koja je preduslov za kvalitetan život, a samim tim i za posao kojim se bavite.“
Istakla je i šta je potrebno za uspeh u glumi, ali i da li više voli kameru ili pozorište.
„Danas je uspeh relativizovan. Uspeh je odagnati želju da se bude uspešan. Karijera nisu samo odigrane uloge, već i odbijene. Uspeh je kad radiš posao koji voliš, a da uz to možeš slobodno da živiš. U ovoj centrifugi vremena, uspeh traje jedan dan. Vi već sutradan, posle silnih aplauza i priznanja morate misliti šta dalje. Kao nekakva pirova pobeda, što bi rekao dragi naš Igor Vuk Torbica. Kad nešto ima smisla, kad u meni budi leptiriće u stomaku i želju za radom, onda mi je lako odlučiti da li ću nešto da radim ili ne i u zavisnosti od toga nekad ste zastupljeni više u pozorištu, a nekad na filmu . A ljubav prema jednom ili drugom se ne meri, ona je podjednaka“, kazala je Tijana.
Od mnogih uloga, jedna od omiljenih joj je ona Marije Milošević, ćerke Slobodana Miloševića, u seriji Porodica, ali kaže da ima utisak da prave uloge tek dolaze.
Tijana se u međuvremenu ostvarila i kao mama, a nama je ispričala i kako kombinuje poslovno i privatno.
„Danas živim dosta mirnije i u skladu sa prioritetima. Brak je dar od Boga i jedna vrsta podviga. Onog trenutka kad sam postala majka, dobila sam kao blagoslov ulogu života. Dosta sam fleksibilna sa vremenom, a kada su obaveze većeg obima, dobra organizacija rešava sve.“
Mnoge mlade umetnice se bore sa stahom od stvaranja porodice, kao sa trenutkom koji može da im utiče na razvoj karijere. Pitali smo Tijanu kako je ovaj period u njenim životu uticao na njen posao.
„Uticalo je u tolikoj meri da sam kao žena, kao majka, kao glumica još bogatija i da je moj život sadržajniji. Nakon tog životnog iskustva mnogo više razumem žene, majke, sestre, koleginice, i vas, novinarke“, kaže nam je Tijana.
„Svest o tome koliko smo važne za ovaj svet, na ogromnu snagu koju imamo, koja nam je data. U preteranoj jurnjavi za uspehom, karijerom, čovek gubi sebe. U nekim evropskim zemljama žena mora da se vrati na posao odmah posle tri meseca nakon porođaja. To je sumanuto i upravo samo potvrđuje činjenicu koliko smo ogrezli u materijalizmu i kapitalističkom društvu koje melje savremenog čoveka“, podsetila je Tijana.
Pitali smo je i koji je najlepši deo njenog posla, a koji ne voli.
„Svaka uloga je nova edukacija. Unapredite svoje iskustvo i znanje novom veštinom, tehnikom, nekim novim jezikom, istražujete, putujete, sklapate nova poznanstva, učestvujete na raznim festivalima, događajima, razmenjujete iskustva i uvek dobijete neki dobar savet od starijih kolega, a najviše mi nedostaju oni velikani, bardovi našeg glumišta, koji trenutno nisu sa nama. Važno je imati uzore. Posao umetnika ume da bude dosta zanimljiv i uzbudljiv dok u vama budi dete spremno za novu igru. Naravno, ponekad nije sve tako lako, sve ima svoje i dobre i loše strane. Ne volim kad ispred sebe imam loš scenario, loše pozorišne komade. Ne volim neodgovornost, nespremnost, ograničenost, inerciju. Dešava se da dođemo na snimanje i potpuno promenimo smisao scene, koji prethodno, naravno, nije imao sadržajnog uporišta. Ne volim besmisao“, istakla je ona.
Načeli smo i jednu tešku temu – o seksualnom nasilju koje trpe sve žene. Pitali smo je i da li je nekad doživela nešto slično.
„Ne, hvala Bogu. Pružam svu podršku svojim koleginicama i svim ženama. Ni jedan argument ne opravdava nasilje. Sva su nasilja jednako bitna (u kući , na poslu, u školi…) O njima treba govoriti na glas, postaviti granicu i koliko vidim u poslednje vreme se probudila svest kod ljudi, kao i inicijativa oko promene zakona. Važno je živeti u zdravom sistemu, negujući pre svega moralne norme. Na globalnom nivou, mi živimo u jednom apsolutno bestidnom vremenu. A gde nema stida, nema ni morala“, podvukla je Tijana.
A šta Tijana radi kada ne sprema uloge?
„Radim sve što radi jedna žena – što bi rekla moja divna Tanja Bošković – žena kuća. Provodim vreme najviše sa porodicom, volim da kuvam, odgajam dete, budim se noću u fazama rasta novih zubića, šetamo, odemo na selo, trenutno učimo nemački jezik, istražujemo nove igračke, učimo da savladamo prepreke i preskočimo stepenik. Sve te male, svakodnevne stvari koje me čine srećnom. U svemu tome vrlo mi je važno da izdvojim vreme i za sebe. Najviše mi prija da slušam tišinu, da sam u prirodi, u društvu neke dobre knjige. Volim i da putujem, najčešće je to Italija – odem na pastu i čašu dobrog vina i nazdravim za taj mali krug velikih ljudi oko mene“, priča Tijana.
Tijana nam je otkrila i da li se privatno druži sa kolegama, kao i kakve uloge bi volela da igra u budućnosti.
„Družimo se, naročito ako smo u istom projektu. To su uglavnom radosni trenuci, ali i potrebni, kada se i zapeva, ispriča neka dobra anegdota, neko zanimljivo životno iskustvo i ponekad upravo u tim situacijama dođemo do neke dobre ideje, rešenja scene i novog glumačkog izraza.“
I na kraju, čemu u karijeri teži i čemu se nada?
„Ulogama potkrepljenim dobrim i kvalitetnim sadržajem. Zanimaju me priče o ljudima. Veliki izazov su mi istorijske ličnosti. Pored toga priželjkujem neku dobru dramu, kao i romantičnu komediju“, zaključuje ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
