Jedna od najpoznatijih jugoslovenskih glumica za trideset godina braka nije stigla da potroši ljubav

Đurđija Cvetić rođena je u Beogradu ratne 1942. godine. U rodnom gradu je diplomirala glumu 1969. godine, od kada je postala članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta.

Društvenim mrežama kruži jedna posebna fotografija koja pokazuje kakva je lepotica ona bila u mladosti sa kolegama, kasnije glumačkim legendama, Tanasijem Uzunovićem, Josifom Tatićem, Dušanom Đurićem, Brankom Cvejićem, Gojkom Šantićem, Ivanom Bekjarevim i Svetlanom Bojković.

Ovu nadarenu lepu ženu život je prilično namučio. Još u detinjstvu je osetila šta je siromaštvo, ali već tada je sanjala da postane glumica.

Na studijama je zavolela Avdu Mujčinovića koji je kasnije postao pozorišni kritičar. Tri decenije su bili u srećnom braku, do njegove smrti 1997. godine. Izjavila je kasnije da se zbog smrti muža teško razbolela.

„Zbog prevelike tuge, posle smrti mog muža Avde Mujičinovića, teško sam se razbolela. Dobila sam rak dojke. Uz pomoć nutricioniste najpre sam uvela znatne promene u ishranu, a pred operaciju i zračenje počela da koristim i makrobiotičke proizvode. Uz lekarske zahvate, u lečenju mi je mnogo pomogla i akupunktura“, rekla je ona svojevremeno.

O svojoj ljubavi sa Avdom govorila je sa najfinijim emocijama.

„Živela sam okružena okeanom ljubavi i smatrala se vrlo srećnom. Odrastali smo i sazrevali zajedno, zajedno formirali ukus i sticali prijatelje. Dakle, naše zajedništvo je bilo kompletno, a time i ljubav. Budući da nismo imali dece, možda je ljubav bila još veća i jača. Kad tako živiš i u jednom trenutku ostaneš bez okeana ljubavi, shvatiš kako si siromašan i kako ništa drugo ne može to da nadoknadi. Za trideset godina braka nismo stigli da potrošimo ljubav, a ona je dovoljna za četiri života. Ipak, teško je imati, pa nemati“, ispričala je glumica.

Poslednje godine života provela je u tišini, u borbi sa bolešću.

„Strahovi su najtamniji i najintimniji deo ljudskog bića. I oni svesni, i oni nesvesni. Sa nama su stalno, samo je pitanje kako ih savladavamo i s njima živimo. Svaki čovek je onoliko jak koliko uspeva da se sa strahom nosi… Ne mogu da kažem da sam srećna, sreća nije stalno stanje. Ali, mogu reći da sam u životu imala sreće. U traganju i trenucima. Danas me ispunjava radošću veza sa prirodom. Cvet koji sam posadila, a on procvetao“, zaključila je Đurđija Cvetić jednom prilikom.

Preminula je 7. avgusta 2015. godine, u 73. godini.

Za života stupila je u veliki, klasični repertoar, kao Šekspirova Regana u „Liru“, Dezdemona u „Otelu“, Olivija u „Bogojavljenskoj noći“.

Njen u isti mah moderan i klasičan scenski izraz došao je do punog izražaja u velikim, ikoničkim predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta poput Simovićevog „Putujućeg pozorišta Šopalović“, u režiji Dejana Mijača, gde je igrala Jelisavetu Protić, potom Brehtovom „Baalu“ kao Emilija, u Vedekindovom „Buđenju proleća“ kao Fani Gabor.

Poslednjih godina angažmana u JDP-u igrala je sa velikim uspehom Ranjevsku u Čehovljevom „Višnjiku“, Lagarsovim „Pravilima ponašanja u modernom društvu“, a naročito u naslovnoj ulozi Držićevog „Skupa“, režija Jagoša Markovića, u kojoj je, tumačeći mušku ulogu, ostvarila teatarsko čudo, višestruko vrednovano i nagrađivano na domaćim i regionalnim festivalima.

Đurđija Cvetić gostovala je u svim beogradskim pozorištima, poslednjih godina najviše na sceni Beogradskog dramskog, kao i u Crnogorskom narodnom pozorištu, Narodnom pozorištu Sombor, NP Banja Luka i drugima.

Ostaje upamćena kao Seka u televizijskoj seriji „Grlom u jagode“ Srđana Karanovića, kao i po ulogama u „Sivom domu“, „Početnom udarcu“ i „Zaboravljenima“ Darka Bajića, u filmu „Oktoberfest“ Dragana Kresoje, TV seriji „Ulica lipa“.

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

TikTok

Pinterest

Instagram