Raskošni kostimi u „Odiseji“ kriju tajne poruke zbog kojih ćemo film gledati potpuno drugim očima

Za „Odiseju“, spektakularnu interpretaciju Homerovog epa snimljenu IMAX kamerama, kostimografkinja Elen Mirojnik osmislila je više od 5.300 kostima. Inspiraciju je pronašla u mikenskoj Grčkoj i kulturama Mediterana iz kasnog bronzanog doba, proučavajući drevne freske, tehnike tkanja, pomorske tradicije i mitološku simboliku. Ipak, cilj nije bio da nastane stroga istorijska rekonstrukcija, već svet koji deluje drevno, stvarno i bezvremeno.

„Stvarali smo sopstvenu mitologiju“, objasnila je kostimografkinja, naglašavajući da mitove ne treba doslovno prevoditi, već iznova tumačiti.

En Hatavej kao Penelopa: boje koje otkrivaju moć

Dok je Odisej, kog igra Met Dejmon, dve decenije odsutan, prosci opsedaju dvor i zahtevaju da kraljica Penelopa izabere novog muža. Ona ih zadržava lukavstvom: danju tka pokrov za svog svekra, a noću tajno para ono što je napravila.

Penelopu igra En Hatavej, a njeni kostimi osmišljeni su tako da jasno pokažu da ona nije pasivna žena koja čeka suprugov povratak. Pojavljuje se u raskošnim haljinama crvenih i plavih tonova, sa nežnim plisiranjem, drapiranjem i slojevima prozračnih materijala.

Što su boje na njenim haljinama bogatije, to Penelopa deluje moćnije i strateški sigurnije. Crvena i plava istovremeno predstavljaju boje Itake i naglašavaju da ona i dalje vlada svojim kraljevstvom. Kostimografkinji je bilo važno da Penelopa ni u jednom trenutku ne izgleda kao udovica u žalosti, već kao kraljica koja nikada nije izgubila položaj.

Šarliz Teron kao Kalipso: haljina koja je istovremeno i ribarska mreža

Kalipso se kroz istoriju često prikazivala kao zavodnica, usamljena žena ili jednodimenzionalna negativka. Nolan je želeo drugačiji pristup: svi ženski likovi u filmu morali su da imaju jasnu svrhu.

Zato kostim Šarliz Teron izgleda kao nešto što je nastalo direktno na ostrvu Ogigiji, na kojem Kalipso godinama živi sa Odisejem. Njena haljina napravljena je od prirodnih vlakana, ima neobrađene ivice i slobodno drapiranje, kao da je materijal pronađen na obali, pocepan i vezan oko tela.

Najzanimljiviji deo je spoljni sloj nalik mreži. On nije samo dekorativan: zamišljen je tako da Kalipso u njemu zaista može da uđe u more i lovi ribu. Šarliz Teron je, prema rečima kostimografkinje, već znala da peca, pa je praktična strana kostima lako funkcionisala i pred kamerama.

Zendaja kao Atina: boginja koja izgleda kao stvarna žena

Zendaja igra Atinu, boginju mudrosti i strateškog ratovanja, koja Odiseja usmerava tokom najmračnijih trenutaka njegovog putovanja.

Umesto teškog, prenaglašenog kostima koji bi odmah poručio da je reč o božanstvu, Atina nosi jednostavnu belu lanenu odoru sa kapuljačom i pažljivo oblikovanim naborima. Korišćeni su materijali dostupni ljudima drevnog sveta, kako bi čak i njena magija delovala prizemljeno i uverljivo.

„Atina je morala da bude što stvarnija, a da ipak izražava svoju magiju“, objasnila je Mirojnik. Lan i jednostavno drapiranje pomogli su da boginja ne izgleda kao nedodirljiva figura, već kao biće sa prepoznatljivom ljudskošću.

Robert Patinson je „paun“ među muškim likovima

Robert Patinson igra Antinoja, najopasnijeg i najarogantnijeg među Penelopinim proscima. Njegova odeća odmah otkriva sujetu, privilegovanost i želju da dominira prostorijom.

Srebrni, ukrašeni kostimi predstavljaju suprotnost Odisejevoj iznošenoj i funkcionalnoj opremi. Antinoj se oblači raskošno jer očekuje da drugi obavljaju prljav posao umesto njega.

Mirojnik ga opisuje kao „pauna“, a upravo je Patinson predložio da njegov lik nosi donji veš sa motivom geparda. Ideja nije završila doslovno na filmu, ali je životinjski dezen premešten na njegovu kragnu.

Kostim uključuje i visoke grčke sandale i najkraću suknju među svim muškim likovima, koja namerno otkriva deo butine.

Lupita Njongo kao Helena: žena koja izgleda kao polomljena antička statua

Lupita Njongo igra Helenu Trojansku, ali i Klitemnestru. Nolanova Helena ne nosi samo emocionalne posledice rata, već i fizičke ožiljke.

Kostimografski tim želeo je da žena čije je lice, prema mitu, „pokrenulo hiljadu brodova“ izgleda zagonetno i gotovo nestvarno, ali da se ipak uklopi u surovi, realistični svet filma.

Njongo je predložila saradnju sa umetnicom i dizajnerkom Mišom Japanvalom, poznatom po skulpturalnim odlivcima tela. Ona je napravila asimetrični bronzani komad koji prekriva vrat i rame, a koji je Mirojnik opisala kao „polomljenu statuu“.

Taj detalj postavljen je preko svetlucave, drapirane haljine, dok se Helena kasnije pojavljuje i u zlatnom izdanju sa čokerom i kaftan-haljinom nalik verižnjači. Metalizovani materijal pronađen je u Španiji, a sama haljina bila je teška oko 14 kilograma.

Kada su je upozorili na težinu, Lupita Njongo je odgovorila da je već nosila i više kilograma Šanelovih bisera.

Oklop Meta Dejmona nosi tragove dvadeset godina rata

Dok Antinoj svoju prirodu pokazuje raskošnom odećom, Odisejev kostim priča potpuno drugačiju priču.

Njegov oklop je jednostavan, istrošen i obeležen dvadesetogodišnjim ratovanjem, nevremenom i putovanjima. U silueti je trebalo istovremeno prikazati snagu, ranjivost, iscrpljenost i ljubav čoveka koji pokušava da se vrati kući.

Umesto blistavog, zlatnog oklopa kakav često viđamo u istorijskim spektaklima, korišćena je tamna, teška i oksidirana bronza, sa udubljenjima i tragovima nasilja.

Oklop je morao da izgleda kao da ga je neko zaista napravio, udarao, nosio i izlagao vremenu – kao materijal koji je upio istoriju, ali i telo čoveka ispod njega.

Kostimi koji ne služe samo tome da budu lepi

U „Odiseji“ odeća nije ukras koji postoji pored priče. Ona je jedan od načina na koji se priča prenosi.

Penelopine draguljske boje pokazuju njenu vlast, Kalipsina mreža sposobnost da preživi, Atinino laneno ruho ljudskost, Antinojevo srebro sujetu, a Odisejev oštećeni oklop cenu dugog putovanja.

Upravo zato kostimi deluju istovremeno drevno i savremeno. Oni ne pokušavaju da verno kopiraju svet od pre nekoliko hiljada godina, već da stvore mitološku stvarnost u koju publika može da poveruje.

A kada jedan nabor, komad bronze ili nijansa crvene uspeju da kažu više od dijaloga, kostim prestaje da bude samo odeća i postaje deo filmskog jezika.