Poslednjih šest meseci sam, više nego ikada do sad, čitala, razmišljala i slušala o seksualnom nasilju. Nekako mi se ipak činilo da se u ovoj važnoj temi preskaču sve faze nasilja koje ne dosežu fizičko uznemiravanje, te da malo ko priča o neprijatnom zurenju, neukusnim komentarima i neprimerenoj gestikulaciji kao mnogo češćem i vrlo neprijatnom iskustvu. Na kraju krajeva, zašto ja i dalje ne znam šta tačno spada u kategoriju seksualnog uznemiravanja na fakultetu i ko odlučuje o tome da li je moje iskustvo dovoljno "loše" da bi bilo okarakterisano kao oblik seksualnog nasilja?
Piše: Milica Ostojić
Organizacija MASA je pripremila „Studiju o seksualnom uzemiravanju na fakultetima u Srbiji“ u kojoj će se raspravljati o praksama za prijavljivanje uznemiravanja ove vrste. Odlučila sam da odem na tribinu organizovanu tim povodom i pitam ono što me zanima.
U studiji su učestvovali: istraživačica sa instituta za sociološka istraživanja Milica Resanović, članica Autonomnog ženskog centra Sanja Pavlović, ombudsman Univerziteta u Beogradu Mladen Milošević, profesorka FDU Irena Ristić, studentkinja Andrea Pljević i Bojana Bodroža članica kordinacionog odbora MASE. Super, znači pristupiće se temi iz različitih uglova.
Srećom, nisam iskusila nikakvo seksualno uznemiravanje na fakultetu (doduše tri od četiri semestra sam nastavu imala online), ali hajde sada da zamislimo da jesam i evo hipotetičke situacije:
Profesor me često odmerava, više puta sam ga uhvatila da zuri u mene i boja glasa, intonacija i gestikulacija kada mi se obraća su vrlo upitne. Ponekad mi udeli i neki kompliment, i to čini da se osećam neugodno. Ne prija mi taj prisan odnos i želim da komunikacija s njim bude na strogo profesionalnom nivou. Šta da radim? Da li to spada u seksualno uznemiravanje?
Prema podacima Autonomnog ženskog centra, koji je još pre tri godine pokrenuo kampanju "Zaštićena", trećina studentkinja i studenata na fakultetima u Srbiji je doživelo seksualno uznemiravanje tokom studija na svom fakultetu.
?— Neposlušna (@muske_suze) June 17, 2021
Šta spada u seksualno uznemiravanje?
Za početak, autorka studije Milica Resanović objasnila je da se u seksualno uznemiravanje računaju različiti oblici ponašanja (verbalnog, neverbalnog i fizičkog) kojima se narušava dostojanstvo pojedinca i kojima se kreira jedna neprijateljska, uznemiravajuća i ponižavajuća situacija. Uzimajući moj zamišljeni scenario kao primer, profesorovo zurenje i neprikladni komentari čine da se osećam neprijatno i uznemireno – znači to bi bilo seksualno uznemiravanje. Okej, šta sad?
Ne oblačim se neprimereno, poštujem sve kodekse odevanja, ponašam se kao i svaka druga koleginica na fakultetu, izbegavam da se na bilo koji način ističem iz grupe i trudim se da ne gledam profesora u oči, primenjujem sve savete moje okoline kada sam im rekla za svoj zamišljeni problem. Međutim, profesor ne prestaje da čini da se osećam, u najmanju ruku, neprijatno.
Da li si ti ili neko koga poznaješ doživela/o seksualno uznemiravanje na fakultetu?
Uključi se u akciju Mogu da neću i traži prevenciju i bolju zaštitu od seksualnog uznemiravanja na fakultetima!
Više info na ?
https://t.co/o6hUpfYaww pic.twitter.com/tLeoYBReBf— BeFem (@BeFemFestival) October 23, 2018
Šta je pravilnik
Dalje, na tribini se pričalo o pravilniku o seksualnom zlostavljanju koji ima samo pet fakulteta. Samo da podsetim – Srbija ima više od 100 fakulteta. Donošenje pravilnika je prilično zahtevan proces i osim što će biti potrebno vreme da takvi pravilnici stupe na snagu, biće potrebno vreme i da studenti steknu poverenje u njih. Sankcija tipa: „No, no kolega, nemojte to više da radite“, ne uliva mnogo poverenja.
Ponovo se vraćamo na moj imaginarni scenario: ako prijavim profesora koji čini da se osećam neprijatno i oni ga samo izgrde, velika je verovatnoća da će on prosto nastaviti. Još veća je da će biti i gore. Za sad – neka hvala.
FDU je fakultet koji je najviše bio u žiži u poslednje vreme. Oni spadaju u grupu fakulteta koji nemaju pravilnik, ali su preuzeli inicijativu i razvili platformu za prijavljivanje seksualnog uznemiravanja.
Na ovu temu je govorila je studentiknja Andrea i objasnila je da je studentima važno što platforma postoji, ali da je poverenje u istu i dalje malo. Apsolutno razumljivo, prva ne bih prijavila moj zamišljeni slučaj preko platforme koja je tek počela sa radom i koja se nije dokazala kao vredna poverenja.
Po trenutnim pravilnicima, procedura prijave nasilja je strašno naporna i dugo traje. Često ljudi misle da je prijavljivanje nasilja isto što i stavljanje tačke na to poglavlje – nije, to je tek početak.
Rok za prijavu
Dakle ja bih prijavila mog profesora u pisanoj formi, zatim bih morala da čekam dve nedelje da dobijem odgovor od druge strane. Ta druga strana može da se žali na moju prijavu, može da dodatno da se potrudi da sam proces traje što duže i na sve to – cela ova akcija može da bude u potpunosti neuspešna. I dalje – neka hvala.
Sledeća tema kojom se studija bavila jeste rok za prijavu. Trenutno, studentkinja ima tri do četiri meseca da prijavi nasilje. Znači, ako ja završim predmet kod mog zamišljenog pofesora nakon pet meseci moja prijava – ne važi? Nemam pravo da se plašim, stidim, da mi prijavljivanje bude neprijatno gotovo koliko i samo uznemiravanje? Ako osim moje prijave, postoji još nekoliko na istog profesora, te prijave neće biti validne jer dolaze od ljudi koji su završili studiranje!?
Dokazivanje i „lažna prijava“
Problem koji se takođe nameće je dokazivanje. Kako ja bilo kome da dokažem da me profesor gleda…čudno? Kako da im objasnim da intonacija kojom izgovara „Koleginice danas ste se posebno sredili“ nije primerena profesoru? Znači, biće moja reč protiv njegove, a čak i ako se dokaže da sam u pravu uslediće samo poluozbiljno upozorenje. I treći put – neka hvala.
Kada je reč o pravilniku, na studiji se govorilo i o takozvanoj „lažnoj prijavi“, koja, razume se, takođe može biti kažnjiva. Sedela sam na onoj stolici, slušala i razmišljala o tome koliko je ovo osetljivo. Šta je lažna prijava?
Ako sam se ja osećala neprijatno, a moj zamišljeni profesor objektivno nije uzročnik toga, da li je moja prijava lažna? Za mene nije. Za mene je vrlo istinita i vrlo realno je uticala na mene.
Sanja Popović, članica Autonomnog ženskog centra je objasnila da zato mora postojati slučaj „da prijavljeno ponašanje ne predstavlja seksualno uznemiravanje“, dakle ne da se situacija nije desila ili da je u pitanju lažna prijava, već je studentkinja bila u zabludi da je nešto seksualno uznemiravanje a ono to nije.
Nazad na moj scenario…
Sve što zamišljeni profesor radi, utiče na mene i čini da se osećam loše, a ispalo je da je on zapravo strašno ljubazan i podsećam ga na njegovu ćerku pa je zato malo slobodniji sa mnom.
Sad ja treba da snosim odgovornost za lažnu prijavu i da na sve što se desilo ispadnem još i kriva, a on me posle svega „uzme na zub“.
Predstavnica studenata, Andrea je na izjavila da mi kao studenti nismo dužni da se bavimo zakonom, a potom izgovorila rečenicu koja je na mene ostavila najveći trag: „Treba studenti da znaju, treba da imamo obuke, treba i u školama da nam kažu šta je seksualno uznemiravanje, sve mi to treba da znamo, ali u suštini sve što je probijanje mojih ličnih granica je uznemiravanje“.
Revanšizam?
Slušajući sve savete za prijavu nasilja koje su učesnici studije iznosili, nikako nisam mogla da se otrgnem jednog pitanja – šta je sa strahom od revanšizma? Sa strahom da će posle prijave profesor učiniti sve što je u njegovoj moći da ne položim ispit ili da se ne zaposlim nakon studija na određenim mestima? Šta je sa slutnjom da ću tom prijavom, mnogo više izgubiti nego dobiti?
Kada je došao red na pitanja publike, podigla sam ruku i zatražila odgovor na ovu nedoumicu.
Milica Resanović mi je rekla da je u tom slučaju predloženo da se pojedinac koji je optužen za seksualno uznemiravanje, čak i dok se ono ne potvrdi, udalji sa tog kursa, odnosno da sa osobom koja je podnela prijavu ne bude u kontaktu. Da se organizuje komisijsko polaganje ispita ako je potrebno i da se svaka mogućnost susreta „jedan na jedan“ isključi.
Zar to nije kao da je neko uključio reflektor i uperio ga upravo na osobu koja je prijavila nasilje, a to je poslednje što bi bilo ko u toj situaciji poželeo. To je bilo još jedno moje pitanje.
Nažalost, na ovo pitanje nisam dobila konkretan odgovor. Objašnjeno mi je da je to prosto veliki izazov i da ne postoji ni jedan pravni akt koji može da ponudi adekvatna rešenja.
Pa šta je onda rešenje?
Vratimo se poslednji put mom scenariju. Šta da radim? Da li da prijavim i plašim se optužbe o lažnoj prijavi, revanšizma, mlakih sankcija ili da sagnem glavu i trudim se da budem nevidljiva?
Jedino rešenje koje za sad zvuči obećavajuće jeste da fakultet preuzme inicijativu i zauzme stav institucije koja ne trpi nikakvu vrstu nasilja. Da prvi korak budu ozbiljne sankcije i upozorenja, a drugi korak isključivanje iz rada, odnosno otkaz. Da fakulteti zaista postanu odgovorna i sigurna mesta sa nultom tolerancijom na seksualno uznemiravanje.
Samo u takvoj atmosferi, moj izmišljeni scenario imao bi srećan kraj.
#related-news_0
Pratite nas i na društvenim mrežama:
