Glumačke sposobnosti Kler Dejns su u punom sjaju još od njene tinejdžerske uloge u seriji "Moj takozvani život". Sada, kada ima 46 godina i igra u novoj Netflix seriji The Beast in Me, njena sposobnost da prikaže suptilne, složene i brzo promenljive emocije izaziva dosta polemika u javnosti. Zašto je to iznenađujuće ili vredno pažnje, pitate se? Pa, ona je glumica, na kraju krajeva.
Dara Grinvud je doktorka nauka, socijalna psihološkinja i vanredna profesorka psihologije na Vasar koledžu koja proučava društvene i emocionalne posledice medija. Za Psychology Today je napisala impresivan tekst o licu glumice Kler Dejns.
„Kada se toliko glumica njenih godina, pa i mlađih, okreće filerima i operacijama kako bi zadržale mladalački izgled, i kada kozmetičke kompanije bukvalno reklamiraju negu kože četvorogodišnjacima (ne preterujem), nikada ne uzimam zdravo za gotovo ženu na ekranu koja u suštini izgleda u skladu sa svojim godinama – uz veliku zahvalnost pokojnoj, velikoj Dajen Kiton. Postalo je uobičajeno u Holivudu i šire da sve mlađe žene, pod stalnim pritiskom da ostanu večno mlade i lepe, veštački preoblikuju svoja lica.
Lik koji Dejns tumači u „The Beast in Me“ deluje kao složena i upečatljiva osoba u četrdesetim, čije lice ne samo da je svetionik prirodnog starenja, već i svestrano platno na kome se smenjuju brojna emocionalna stanja – empatija, strah, nada, uznemirenost i ushićenje. (I njen kolega Metju Ris takođe izgleda kao da stari prirodno, ali to je manje upadljivo jer su muški glumci pod manjim pritiskom da održavaju besprekorno mladalački izgled.)
Deo izgleda Kler Dejns svakako je posledica lika koji igra – gej, bestseler autorke u periodu nakon traumatičnog gubitka i razvoda, koja očigledno nema ni interesovanje ni strpljenje za šminku ili pripijenu odeću (možda se oslanja na stereotipe da gej žene ne mare za izgled, iako je njena bivša supruga prikazana kao boho šik). Prirodni stil lika, uključujući tamnobraon kosu, naizgled se povezuje i sa njenom ozbiljnošću; ona stoji kao kontrast supruzi muškog glavnog lika i oličenje je tradicionalnijih ideala lepote (bela, vitka, plava i našminkana).
Na stranu sve te specifične simbolike, serija je postigla veliki uspeh.
Sposobnost da licem odražavamo unutrašnja stanja nije samo alat za briljantnu glumu; mimika nam pomaže i da emocije jače doživimo i prenesemo. Prema hipotezi o povratnoj sprezi lica, deo emocionalnog uvida dobijamo iz sopstvenih izraza lica. Na primer, osećamo se srećno delom zato što primećujemo da se smeškamo, ili besno kao reakciju na mrštenje.
Štaviše, kada autentično pokazujemo svoje pravo ja drugima, pod uslovom da se ne radi o toksičnom ponašanju, lakše stvaramo i održavamo pozitivne društvene veze. Kada se osećamo viđeno zbog onoga što zaista jesmo i na toj osnovi gradimo odnose, možemo da potražimo utehu kada nam je potrebna, ali i da podelimo radost.
Jednako važno, sposobnost izražavanja emocija dodatno (i možda izvorno) pomaže i u empatiji prema drugima. Ispostavlja se da je povratna sprega lica, zasnovana na mimici, povezana sa time koliko tačno tumačimo tuđe emocionalne živote. Kada se povezujemo s drugima, imamo automatsku, evolucijski uslovljenu sklonost da oponašamo njihove emocionalne i fizičke izraze (nesvesna mimikrija), što zauzvrat pojačava osećaj bliskosti. Zašto? Zato što odražavanje tuđih emocija šalje signal empatije – gledamo svet iz njihove perspektive i potvrđujemo njihova iskustva.
To otvara pitanje: šta se dešava ako naša lica, zbog dobrovoljnih kozmetičkih intervencija ili slučajnih genetskih okolnosti, nisu u stanju da prenesu emocionalna stanja? Ispostavlja se da je sposobnost tačnog tumačenja tuđih emocija narušena kada je narušena sposobnost pomeranja i oblikovanja naših crta lica – bilo zbog botoksa (u odnosu na kontrolni filer bez paralitičkog dejstva) ili zbog prirodne paralize lica. Štaviše, preliminarna istraživanja sugerišu da botoks, u poređenju s kontrolnom supstancom, umanjuje emocionalne reakcije na TV klipove pozitivne i negativne tematike.
Vraćam se na Kler Dejns…Ne samo da njeno lice pokazuje koliko su performativno korisne mogućnosti da, recimo, u pravom trenutku naborate čelo u znak zbunjenosti, već ona podseća gledaoce svih uzrasta i polova da glumica ne mora da izgleda kao tinejdžerka da bi bila vredna i harizmatična na ekranu (ili na crvenom tepihu). Možda zato možemo da uživamo u „borama smejalicama“ oko očiju. One su, na kraju krajeva, simbol decenija bogatog emotivnog života.
Pored toga, Dejns nas može podsetiti i na mnoštvo društvenih i emocionalnih koristi od toga da lice koristimo kao izražajan portal – bilo da delimo sopstvena raspoloženja ili da se povezujemo i saosećamo s drugima. U vremenu punom tehnološke i geopolitičke nesigurnosti i polarizacije, bilo bi dobro da prigrlimo te osnovne evolucijske veze koje omogućavaju saradnju i povezanost.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
