Razgovarali smo sa umetnicom Kristinom Pirković, čija će izložba "Kraj sveta i još jedan dan" biti pred publikom do 12. aprila.
Umetnica Kristina Pirković je do sada realizovala više od dvadeset samostalnih izložbi i učestvovala na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Članica je ULUS-a od 2018.
godine. Dobitnica je više nagrada za crtež i slikarstvo, kao i priznanja za najboljeg studenta, među kojima se izdvaja Druga nagrada za crtež Fondacije Vladimir Veličković (2021). Izražava se kroz medij slike i crteža, dok u poslednjem periodu istražuje i polje skulpture. Tokom 2024. godine boravila je na umetničkoj rezidenciji u Cité internationale des arts u Parizu. Njena samostalna izložba u Salonu Muzeja grada Beograda, pod nazivom „Kraj sveta i još jedan dan“ pred publikom je do 12. aprila 2026. Zatvaranje ove izložbe je u subotu u 18h.
Sa Kristinom smo razgovarali o izložbi, tradiciji, rezidenciji u Parizu, ali i o detinjstvu i tome kako se nosi sa kreativnim blokadama.
Naslov izložbe nosi snažan kontrast između kraja i nade. Kako je nastajao i šta za vas lično znači taj „još jedan dan“?
Naslov izložbe je preuzet od naziva jedne slike koja je nastala pre godinu dana, a podstaknut je razmišljanjem o svim trzajima koji su se događali proteklih nekoliko godina, i koji se još uvek dešavaju globalnom nivou. Taj osećaj „kraja sveta“, kraja puta do kog smo došli kao čovečanstvo, civilizacija, konstantno lebdi u vazduhu, ali „još jedan dan“, jeste dan koji može da donese novu misao, koji može da uspostavi ideju obnove i preporoda i to je zrno koje živi u svima nama, i koje je neophodno aktivirati u kritičnom trenutku.
U fokusu je savremeni čovek koji nosi tradiciju – da li je ta tradicija za njega više teret ili oslonac?
Nasleđe koje nosimo određuje nas u velikoj meri, bez obzira da li ćemo ga imenovati tradicijom, genetskim kodom ili nekakvim trećim pojmom. To je ono što nam daje osnovu i što nas oblikuje. Da li je teret ili oslonac zavisi isključivo od nas samih i od toga na koji način ćemo koristiti ono što u sebi nosimo.
Ljudska figura u vašim radovima često je deformisana, ali i poetična. Šta vas privlači toj kombinaciji groteske i lirike?
Pretpostavljam da je u pitanju potreba za skladom, za ravnotežom. Kao i sam naslov izložbe. Meni nikada nije bio cilj da sadržajem slike šokiram ili izazovem osećanje straha, već da uspostavim ravnotežu. Zato obično na svojim radovima suočavam motive koji aludiraju na čoveka varvarina sa čovekom kreatorom.
U vašem radu prisutni su motivi detinjstva. Da li ih posmatrate kao utočište ili kao izvor nelagode?
Detinjstvo doživljavam kao prostor bezazlenosti, iskrenosti i preobražaja, jer deca nose u sebi čistotu koju dobiju rođenjem. Naročito u najranijem periodu odrastanja, kada dete još uvek reaguje nagonski i instinktivno. Mene lično je moje detinjstvo u velikoj meri odredilo, i zato mi je važan motiv na slikama. Odrastanje tokom poslednje decenije prošlog veka, velika previranja, bombardovanje, nedovoljno razumevanje svega što se dešava, takođe i konstantan nametnuti strah i nesigurnost koji su obeležili te godine, ostavili su dubok trag na mene, što je, verujem, u velikoj meri odredilo moj dalji put na svim aspektima života.
Pitanje koje postavljate – da li čovek upravlja svojim dostignućima ili obrnuto – da li imate lični odgovor na to?
Verujem da nam umetnost služi, između ostalog, kao oruđe za otvaranje raznih pitanja i problema. Kroz svoj rad postavljam pitanja, ali ne mislim da moje slike pružaju odgovore. Ono što me u poslednje vreme okupira jeste razmišljanje o svrsi u koju koristimo razvoj nauke i tehnologije. Jer sve mikro promene koje se dešavaju su potpitanja i podstanice onoga što predstavlja glavnu dilemu, a to je realan opstanak čoveka kao moderno, moralno, fizičko i duhovno bića.
Kako vas je iskustvo rezidencije u Parizu promenilo kao umetnicu?
Rezidencijalni boravak u Cité internationale des arts u Parizu mi je doneo puno iskustava na raznim aspektima profesionalnog puta. Ostvarila sam zanimljiva i važna poznanstva, upoznala se sa funkcionisanjem jedne ozbiljne kulturne politike, sam Pariz nudi raznolik umetnički sadržaj, od muzeja, preko fondacija do galerija. I svuda je produkcija predstavljenog sadržaja na visokom nivou, što govori dosta o tome kako se adekvatno vodi računa o kulturi jedne zemlje.
Kako izgleda jedan vaš običan radni dan u ateljeu?
Moj radni dan uglavnom počinje u drugoj polovini dana i traje dok me fizički umor ne obori. Slike koje radim pretežno nastaju noću, jer je noć mirna, nema upliva dnevne buke, grad spava, sve je utihnulo, i takva atmosfera mi najviše odgovara za rad.
Šta vas najčešće pokrene da započnete novi rad?
Svaki prethodni rad mi pruža novi put ka sledećem radu. Zato su sve serije i ciklusi prirodni nastavci jedni drugih. Naracija, koja je evidentna na mojim slikama, pruža se od crteža do crteža, od slike do slike, kao jedna nikada do kraja ispričana priča. Moje slike su tako koncipirane i na taj način komponovane da mogu da se nadograde i nastave sa svih strana, a taj osećaj beskonačnosti mi pruža neverovatnu slobodu kreacije.
Kako se nosite sa kreativnim blokadama?
Kreativne blokade nisu uvek loša stanja u umetniku i njegovoj praksi. Blokada može biti prekretnica i može da izazove jedan pozitivni obrt u stvaranju, ali i da nas sputa. Naučila sam da nije poželjno forsirati stravarnje po svaku cenu u kriznim trenucima, i da se na kraju ipak sve posloži na odgovarajući način.
Da niste umetnica, čime mislite da biste se bavili?
To je teško pitanje. Slikarstvo sam uvek doživljavala kao poziv, a ne kao posao. Tokom osnovne i srednje škole, paralelno sam pohađala i muzičku školu, tako da sam u jednom trenutku pomislila da bi to mogao da bude moj put, ali brzo me je ta misao napustila, jer se muzici nikada nisam dovoljno posvetila. Zato mi se čini da je jedino slikarstvo bio moguć izbor.
Da li imate ritual pre nego što počnete da radite?
Ne znam da li se to stanje može nazvati ritualom ili pre nekom vrstom sjedinjavanja sa prostorom, studiom, sa slikom na kojoj radim, ali u pitanju je stanje mirovanja i posmatranja, koje nekad traje prilično dugo. Nikada nisam mogla da uđem u atelje i istog časa počnem da radim, već mi je uvek potrebno vreme da se umirim pred slikom, da napravim jedan otklon od spoljašnjeg sveta i da se potpuno prepustim radu.
Šta vas je poslednje oduševilo van sveta umetnosti?
Oduševio me je koncert KOIKOI benda u Hangaru. Mada, i njihov nastup bi se mogao podvesti pod „čista umetnost“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
