Nedavno je u Zagrebu održan skup sećanja na žrtve fašizma i jedna umetnica rodom iz Kragujevca je privukla posebnu pažnju sa tog događaja.
U pitanju je Jovana Lukić koja je na na Trgu žrtava fašizma u Zagrebu pevala s bebom u naručju i time privukla dosta pažnje i na društvenim mrežama.
„Naša Jovana Lukić, etnomuzikološkinja, kao neka madona s baroknog oltara, s bebom u naručju, sinoć je otpevala sefardsku “Adio kerida”, na skupu sećanja na Kristalnu noć – pogrom nad Jevrejima koji se dogodio u nacističkoj Nemačkoj i okupiranoj Austriji pre 86 godina“, kaže se u jednoj objavi na društvenoj mreži X.
Rođena Kragujevčanka, Jovana je stekla etnomuzikološko obrazovanje u Beogradu, kao i dobar deo pevačkog staža.
U Zagrebu živi od 2016. Bez klasičnih horskih aranžmana, samo po sluhu, uz, kako ona kaže, gerilsko dirigovanje, godinama je animirala članove hora da pevaju celim telom, piše portal SDF.hr.
“Kad sam krenula na fakultet, dobili smo fakultativni predmet narodno pevanje koji nisam propuštala. Gde se peva, tu sam ja. Išla sam na sve časove, krenula sam u srednju muzičku školu Mokranjac paralelno sa studijama etnomuzikologije. Na početku sam se puno borila sa svojim glasom, nedostajala mi je tehnika. Od silne želje sam se previše upirala i nakon prve strofe bi mi pukao glas. Bila je to velika psihološka borba u kojoj je dosta toga bilo za odustajanje, ali sam ostala zbog ljubavi. Što više kopam i istražujem, sve više sam zaljubljena u tradicionalnu muziku, ne samo naših krajeva već celog sveta. Baš sam malopre slušala pesmu iz Bosanske posavine, koji je to tehno! Imala sam sreću da me Svetlana Spajić čula na nekom koncertu i pozvala u svoju grupu. Za mene je njena Pjevačka družina bila ideal. Bila sam aktivna članica punih deset godina, na tome sam joj veoma zahvalna. A zanimljivo, nikad sebe nisam videla kao pevačicu ili vođu benda. I dalje sebe vidim primarno kao etnomuzikološkinju koja će jednom dobiti posao u struci”, rekal je raniej u intervjuu.
Jovana je ispričala i kako je u Hrvatskoj našla ljubav.
„Imam rođake u Šibeniku. Svoju braću, tetku i teču nisam videla 20 godina zbog rata. Kad sam prvi put posle došla u Hrvatsku, opet sam se upoznavala s braćom. U tom naletu upoznala sam i jednog Dalmatinca, koji je zapravo Vlah – što je još bolje. Shvatila sam da sam baš njega čekala ceo život, taj duh sam prepoznala kao svoje jato. Hedonizam i humor Dalmacije je nešto što me privuklo, koga ne bi? Ruku na srce, htela sam da odem iz Srbije. Nisam otišla predaleko, i dalje sam na Balkanu što mi je važno, ali je dovoljno daleko. Volim što živim u Zagrebu, Beograd mi je postao prehaotičan. Pre dolaska sam radila u Baletskoj školi gde sam doživela strašan mobing, svega sam se nagledala. To mi je bila poslednja kap. Tamo nisam imala nikakvu garanciju. Ovde mi je plaćen rad sa horovima i nastupi, tamo je skoro sve za promociju i ljubav. Mada, u Zagrebu sam shvatila da sam grublja i direktnija nego što su ljudi ovde, pa sve više učim. Bitno je da se s mojim Vlasima savršeno pronalazim.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
