Žena iz Srbije koja mora da razmišlja kao slepi miš

Branka ima jako zanimljiv posao.

Mladu naučnicu Branku Bajić nastavnica biologije pokušala je da odvrati od ideje da se bavi naukom. Ipak, ona je uprkos pretnjama o lošim primanjima i uslovima jurila svoj san – i postala istraživačica koja je otkrila novu vrstu slepih miševa u Srbiji, o kojoj je još 1869. godine spekulisao veliki Josif Pančić.

S Brankom smo razgovarali o njenom zanimljivom poslu, kao i predrasudama sa kojima se sreće radeći u Srbiji.

Ne, slepi miš vam se neće zapetljati u kosu

Branka se zainteresovala za slepe miševe već na drugoj godini Biološkog fakulteta. Kada je bliže upoznala njihov svet, shvatila je koliko su posebni.

„Ono što me je privuklo je neka vrsta ekskluzivnosti – jer se malo ljudi u Srbiji bavi time, a dosta su fascinantne životinje i odlikuje ih puno neobičnih karakteristika koje su samo njima svojstvene. Zanimljiva je sama činjenica da lete, da danju spavaju, da prežive dug period tokom zime kad nemaju dostupne hrane. Takođe, ženke bivaju trudne i lete tako ugojene, a tako i love. Brinu o svojim bebama i doje ih, čak ih ostavljaju u ‘vrtiće0. Pritom, mužjaci se u to ne mešaju jer ne učestvuju u gajenju mladunaca“, opisala nam je naučnica.

Svakodnevni rad istraživača nije tako uzbudljiv kako deluje na prvi pogled. Veliki deo radnih dana Branka provodi u kancelariji, za kompjuterom, čitajući naučne radove. Ipak, dođe vreme kada mora „da razmišlja kao slepi miš“.

„U terenskom delu sezone, od proleća do jeseni, odlazimo na lokalitete gde hvatamo slepe miševe – najčešće su to pećine. Pećinske vrste su zahvalnije za proučavanje jer znate gde ćete ih naći. Postavljamo mreže na ulazu u pećine u sumrak, pa ih hvatamo kada izleću nakon zalaska sunca. Obeležavamo ih markerima sa jedinstvenim brojem, nekad uzimamo delić tkiva za dalju analizu, nekad proučavamo parazite s njih. Zatim ih puštamo nepovređene – jer su svi zaštićeni zakonom – nikad ih ne ubijamo“, kaže Branka.

U Srbiji živi 31 vrsta slepih miševa, a najmanje se zna o šumskim, jer ih je teško proučavati. Prilikom jednog istraživanja na Vlasinskom jezeru, kada je s kolegama snimala ultrazvuk slepih miševa specijalnim detektorima, Branka je otkrila vrstu koja do tada nije bila potvrđena u Srbiji.

„Sredozemni repaš je jedna mediteranska vrsta koju još nismo uhvatili da je vidimo iz ruke – ali ima specifično oglašavanje, pa ju je nemoguće pomešati s nekom drugom. Kasnije smo na još lokaliteta usnimili tu vrstu“, kaže ona.

Godinama se bori da sruši mitove da slepi miševi mogu da se upetljaju u kosu, kao i da su zapravo slepi. Ovi sisari imaju sitne oči i sasvim dobro vide. Ljudi pretpostavljaju ili da piju krv ili da se hrane voćem – ali sve evropske vrste se hrane insektima, otkriva nam Branka.

Biti naučnica u Srbiji

Već znamo da naučni radnici u našoj zemlji nisu dovoljno cenjeni, niti su im pruženi adekvatni uslovi za rad – uprkos važnoj ulozi koju imaju u društvu. Brankino iskustvo to potvrđuje.

„Mi smo navikli da radimo u ovakvim uslovima u kakvim jesmo. Često nismo ni svesni da nam je loše, dok ne odemo u inostranstvo i vidimo kako hemikalije za rad u laboratoriji mogu da se poruče od danas za sutra. Ne tiče vas se koliko nešto košta i da li ćete potrošiti jedan ili 10 komada. Isto tako, navikli smo da radimo sve – od toga da nosimo opremu do toga da pišemo istraživački rad, objavljujemo ga. A to u inostranstvu nije tako, postoji podela posla i najstručnija lica se bave onim u čemu su najbolji. Nema raslojavanja energije i gubljenja vremena“, kaže nam ona.

Takođe, birokratija i administracija Srbije ih često sprečava da sarađuju s kolegama iz inostranstva. Plus naučnice ispred sebe imaju prepreke koje muške kolege nemaju.

„Otežavajuće okolnosti su iste kao za bilo koju drugu struku – ako žena želi da bude dobra u karijeri i da se ostvari porodično, moraće da radi duplo više da bi sve nadoknadila i da bi se pokazala. Svi koji su se odlučili da započnu doktorske studije, neminovno odlažu porodični život za kasnije. Dosta koleginica imam koje još i ne razmišljaju o tome dok ne završe neke pioritetne stvari koje su započete“, kaže Branka.

Ono što poražava su i predrasude koje često susreće kad putuje po Srbiji.

„Na terenu je bilo situacija gde ti lokalno stanovništvo manje veruje ako si žensko, još si i mlada. Budu dosta skeptični. Ako se raspitujemo o lokaciji neke pećine kod meštana, oni se čude: ‘Nećete valjda vi same tamo, kako ćete, imate li lampu’. Ne mogu da pojme da jedna žena može da bude istraživačica slepih miševa, da mi noću radimo i da smo stalno po šumi“, kaže Branka.

Ipak, Branka Bajić zaključuje da je uprkos svemu biologija naučna grana u kojoj dominiraju žene – a upravo grupica naučnica će Srbiji doneti nova otkrića o svetu koji nas okružuje.