Zašto ona?
VAŽNA NAPOMENA: Ovaj tekst sadrži uznemirujuć sadržaj. Ako imate suicidne misli, potražite podršku, nemojte kroz to prolaziti sami. Svakog dana od 14 do 23, besplatna pomoć je dostupna na 0800-300-303 i putem sajta www.centarsrce.org, a na kraju teksta možete pronaći i ostale brojeve telefona dostupne za psihološku pomoć.
Početkom godine napisala sam tekst „Kako je kada u nedelju dana dobiješ ćerku i izgubiš sestru„. Prošlo je šest meseci od kada je Dostana umrla, a malo šta se promenilo na bolje. Dani su emotivni rolerkosteri između najveće sreće na svetu i najveće tuge koja je sa sobom donela preispitivanje svega, a posebno smisla života.
Ovog juna mojoj mami bi bio 61. rođendan, da nije umrla pet godina ranije. Na petu godišnjicu mamine smrti pridružila joj se i moja mlađa sestra. Dok me je mamina smrt poremetila na način da mi je oduzela bezbrižnost i tlo pod nogama, sestrina smrt me je zatekla u trenutku kada sam i sama postala majka – ona koja sada nekome treba da osigura bezbrižan život. Sada kada u isti ne verujem ni jednim delom svog bića.
Moja sestra je dobila leukemiju ali se osećala dobro. Leukemija kao takva nema neki uzrok. Nije kao da je pušila 30 godina pa umrla od raka pluća, kao naša mama. Na kraju je umrla u bolnici tokom lečenja za koje su nam lekari obećavali skoro pa potpuno izlečenje. 75% šansi da se bolest ne vrati nikada. O mogućnosti da umre u prvih 30 dana od uspostavljanja dijagnoze nije bilo ni reči. Iznova čitam otpusnu listu na kojoj se opisuje sve što se desilo te kobne noći, pet dana pre nego što je trebalo da izađe iz bolnice, a koja je počela sa nepodnošljivim bolovima u celom telu. Lekari nisu imali objašnjenje kako je tako tragično završila, pa su tražili obdukciju. Pet meseci Dostanin otac i ja i čekali smo izveštaj, što nas je držalo u mraku, u strahu. Iako je umrla od bolesti, ona nam je istrgnuta kao da je bila žrtva neke saobraćajne nesreće. Pitanja: kako, zašto, da li je moralo tako i šta smo mogli da uradimo da to sprečimo postavljamo sebi svakog dana.
Sestri sam govorila kada se razbolela: „Ako se tebi ovo desilo, onda niko od nas nije bezbedan, ni beba nije bezbedna”. Od kada je Dostana umrla ja verujem da nas smrt čeka na svakom ćošku. Njena smrt kao da je potvrdila sve moje strahove i sada se oni svakodnevno u mojoj glavi vrte u krug.
JEDNA SEKUNDA
Čini mi se da delujem i da se ponašam dosta opušteno sa bebom kada su u pitanju svakodnevne situacije: hranjenje, presvlačenje, igranje, pomeranje… Ali pravi pakao se dešava u mojoj glavi. Iako smo u stanu u dnevnoj sobi, ja samo pogledam na terasu i zamislim scenu u kojoj mi beba ispada sa iste. Ili dok nameštamo sedište u automobilu, dok stojimo na parking mestu, ja vidim kako se dešava saobraćajna nesreća u našoj ulici i da se jedan od automobila zakucava u nas i ubija nas na licu mesta. Ovo su česte misli kod novih majki, rekli su mi psiholozi, ali kod mene su pojačane od kada je moja sestra umrla. I sve te misli, sve te slike koje se stvaraju u mojoj glavi bez moje kontrole, koliko god se razlikovale u scenariju i mogućnosti da se ikada dese, u jednom su iste – sve one u jednoj sekundi uništavaju moj život. Baš kao što se taj moj život u jednoj sekundi podelio na onaj u kom sam imala sestru i ovaj u kojem je više nemam. Na jedan srećan život i onaj koji ću, sada mi se čini, zauvek provesti u strahu i suzama.
SNOVI
Kada sam bila mala, kada bih sanjala nešto ružno, buđenje bi donelo neku vrstu olakšanja. „To je bio samo san.” Ali je sada san neretko lepši od stvarnosti. Često sanjam da moja sestra nije umrla, da je to bila greška. Da je odglumila ili da nismo dobro razumeli. Tamo je vidim kako se smeje. Mogu da je zagrlim. Ali je nekada sanjam i kako se pozdravlja sa mnom ili kako umire, dok je gledam i ništa ne mogu da uradim. Buđenje ne donese nikakvo olakšanje jer i u stvarnosti – ona je umrla sama u bolnici, dok smo mi sedeli kod kuće, misleći da je sve okej.
Ali sanjam i kako moje dete umire. Teško mi je da izgovorim, a posebno napišem i objavim sve te jako živopisne slike. Kada se probudim – skačem do kreveca, uzimam je u ruke i plačem.
Svi koji su ikada izgubili nekoga znaju da je jedan od stadijuma tugovanja i prihvatanje onoga što se desilo. U tom procesu vreme je najveći prijatelj i neprijatelj. Vremenom postaje stvarnija činjenica da osobe više nema. Ali nam je jako teško da razumemo kako ih nikada više nećemo videti. Nikada više neću videti osmeh moje sestre, nikada više je neću dotaći, kako nikada više, ali NIKADA VIŠE nećemo biti zajedno. Ili možda hoćemo?
„Svakog dana makar jednom poželim da sam mrtva“
Za mamin rođendan bili smo u Crnoj Gori kod kuma Jane. Moja mama ju je krstila, a naše majke prijateljice su iz srednje škole. Janine ćerke igraju se sa mojom kada se na vratima pojavljuje njihova baka, prijateljica moje mame. Trčeći idu ka njoj i viču “bakooo”. Lavina suza kreće od same ideje da moje dete nikada neće tako dočekati moju majku. Par piva kasnije uzimam telefon da odgovorim prijateljici na pitanje kako sam. Ovaj dan je već bio teskoban, kao i svakih pet godina ranije, samo ovaj put mnogo gore. Biram čet koji će se posle obrisati od sramote teksta koji ću da napišem: „Svakog dana makar jednom poželim da sam mrtva“. O smrti razmišljam svakodnevno kao o nekom olakšanju. Kao da bi lepo na trenutak bilo kada ne bi sve bolelo, kada ne bi bilo toliko teško. Kako bi bilo prirodno da smo zajedno. Kako bi bilo lepo da smo zajedno. Razgovaram o tome sa terapeutkinjom, kaže da je to jedna od čestih reakcija na ovakve vrste gubutaka. Istovremeno joj objašnjavam da se ja strašno plašim smrti i ne želim da umrem.
Stvarno ne želim da umrem
Već nekoliko godina uplaćujem privatno zdravstveno osiguranje kako bih na najmanji „kašljuc“ otišla kod lekara, koje inače, zbog procedura, trajanja i ophođenja medicinskog osoblja najčešće izbegavam. Moje privatno zdravstveno donosi i godišnji sistematski pregled. Odlazim na preglede, sad skoro pa rutinski, ali me ovaj put zadržava doktorka koja mi radi ultrazvuk abdomena. „Znate, imate neku promenu na jetri, 99% nije ništa, ali bolje da uradite magnetnu rezonancu“. 99%, ha, 99%! Ne verujem procentima, naravno da trčim da uradim magnetnu. Tamo mi saopštavaju da 24 sata neću moći da dojim posle procedure. Ja, velika zagovornica prava na izbor kada je dojenje u pitanju, sada upadam u paniku zbog ovoga. U tom trenutku moja beba je mala i još uvek ne pravi jasno razliku između mene i ostalih ljudi. Iako bismo mogli da izguramo 24 sata bez dojenja, ja ne želim, jer je ta hrana koju proizvodim jedino što me razlikuje od drugih ljudi. Ona me trenutno čini nezamenljivom. A sada mi je taj osećaj neophodan, jer ako sam nezamenljiva, onda ne smem da umrem. Informišem se kod sutrčnjakinja za dojenje i saznajem da mogu da dojim zbog tipa kontrasta koji će mi dati.
U magnetnoj dobijam napad panike (da, to je mnogo manje nego na filmu a ruke su ti vezane) i molim se bilo kakvim rezultatima, samo da ne moram više nikada tamo da idem. Ispostavlja se da snimak nije dobro urađen (pogrešan konrast!) i da moram da ga ponovim. Važno je da je benigno, zakazaću kod drugih lekara koji će putem mnogo manje jezivog ultrazvuka da vide o čemu se radi. Obećavam sebi, neću zaboraviti da se bavim ovime. Neće neko sranje na jetri da me ubije.
Dva meseca kasnije konačno saznajemo šta je ubilo moju sestru.
AUTOPSIJA
Nama nikada nisu stigli rezultati autopsije, i onda smo, pet meseci kasnije kontaktirali sa „vezom“ na klinici, koja nam je rekla da su rezultati odavno gotovi i navodno poslati. Zakazujemo sastanak sa Dostaninom doktorkom, inače načelnicom odeljenja akutne leukemije, u koju sam prethodnih meseci upinjala sav bes. Dostanin otac odbija da ide, pa odlazimo ja, ujka i Dostanin stric na taj sastanak. Nova zgrada Kliničkog centra, izgleda kao bolnica u kojoj radi neki doktor Haus, izgleda kao neko mesto gde ljudi ne umiru, gde se otkrivaju problemi i spasavaju životi. Dok se liftom penjemo na četvrti sprat, pitam ujaka „Šta ti danas želiš da čuješ, šta je za tebe tačan odgovor?“. On kaže da želi samo nešto logično. A ja sve vreme znam da želim da čujem samo da je bilo neizbežno. Znam da bi me dotukla informacija da je u pitanju neka glupost, nešto što ovi što rade u noćnoj smeni nisu mogli da predvide. Doktorka nas prima u kancelariju u kojoj su i neke ikone – serem ti se na ikone, ali ajde – molila sam se i ja bogu i njegovo ime pisala velikim slovom dok je Dostana ležala tu. Doktorka se zahvaljuje što smo odobrili autopsiju, jer im je ona dala odgovore na pitanja. Kaže i da, iako ona nije bila tu te noći, da ništa drugačije ne bi uradila, možda samo da bi ranije pokušala stavljanje na respirator. Ali da je upitno kako bi moja sestra reagovala na to, odnosno njen hemioterapijom narušen organizam. Desilo se nešto što nikako nisu očekivali.
Tresem se, ali se napinjem slušajući pažljivo svaku reč i pokušavajući da razumem doktorski jezik koji se ona trudi da prilagodi nama – laicima. Moja Dostana bi snimala ovaj razgovor, ali ja ne umem krišom da uključim snimanje na telefonu. Preminula je od tuberkulozne sepse. Nismo je mi ubili paketima hrane koje smo joj slali onda kada od mučnine ništa nije mogla da jede, niti korona, niti njihova glupost. Ni terapija, već tuberkuloza. Da se razumemo, objašnjava doktorka, umrla je jer je imala leukemiju. Lečila se, jer da nije – sigurno bi umrla brzo, ali ono što je te noći presudilo bila je tuberkuloza. Dodaje i da sada svako malo, pogotovo mlađe pacijente, testiraju i na tuberkulozu. Hej, pa moja sestra spasava živote! Pred sam kraj pitam doktorku, u nadi da prekinem trabunjanje mog ujaka koji vapi za nekim logičnostima: „Znam da ne možete znati provereno, ali da li možda znate da li ovakve bolesti mogu psihosomatski da nastanu?“. Odgovara, možda samo sa željom da me uteši, ali koga briga sad: „Nemam istraživanje koje to potvrđuje, ali svakako da sam za 30 godina ovde videla veliki broj ljudi koji su imali velike stresove – i tu ne mislim na svakodnevne stresove, već velike traume u životu. Znam da je vama majka umrla.“ Dobila sam odgovor po koji sam došla i odlazim pre nego što neko potegne pitanje kako su izgledali poslednji Dostanini sati. To niko nije spreman da čuje i tu temu ne otvaramo. Zahvaljujemo se, mene su ljutnja i bes odavno napustili, a sada i mi napuštamo tu bolnicu, bez Dostane ali sa nekim odgovorima. A ja sa ubeđenjem da ne smem da dozvolim da me tuga ubije. Da moram da se borim protiv nje kad mogu, ali da isto tako ne smem da se teram da budem srećna, da potiskujem tugu. Na izlazu vidimo devojčicu sa maramom, smeje se ispod maske. Ona će biti dobro, ona će preživeti, ona nije tužna.
Zašto ona?
Ali zašto ne moja sestra? Zašto se to meni desilo? Zašto? Da li je moguće da je ovo jebeno moj život? Pre par godina, pitao me je kolega, nad čijom sudbinom sam se rasplakala jer je izgubio majku par godina ranije: „Da li stvarno misliš da je najgore u životu što može da ti se desi da ti umre majka?“. Tada, dok je moja majka bila živa i zdrava, rekla sam – naravno. Nisam znala da može i gore od toga. I zato sam stalno razapeta između toga gde se pitam da li je moguće da je ovo moj život, kako nema neko reset dugme – do toga da pogledam muža i ćerku i shvatim da, i pored ogromnog gubitka i bola koji osećam, ja imam razloga da budem srećna. I ne da imam razlog, ja to i jesam.
Dostanina autopsija mi je dala neki mir ali to nije dugo potrajalo. Već par dana kasnije se sručilo sve na mene tamo na uglu Kneza Miloša i Višegradske kod natpisa „Klinički centar“. Muž i ja u kolima, pored naše ćerkice, vozimo i decu od mog brata, koji je tih dana iščekivao još jedno dete. Okrenula sam se u trenutku da vidim šta rade klinci i shvativši da je Luna već dva sata mirna jer je zabavljaju stariji brat i sestra, počela sam da plačem. Kako je lepo biti starija sestra. Ja to više nisam. A deca? Oni pamte Dostanu, njihovu omiljenu tetku Dolu. “Tetak Dole”, ali ne pričamo o njoj. Ne znam ni kako bih. Zato sam prigušila suze i plakanje odložila do dolaska kući.
Nedelju dana posle nalaza autopsije moja ćerka je napunila šest meseci. Žena mog brata ušla je u termin za porođaj. Prolazili su dani, porođaj nije počinjao. Svanulo je jutro u kom smo se spremali da krenemo na Lešće, na obeležavanje šestog meseca od Dostanine smrti. Između pranja zuba i kafe stiže poruka od brata – fotografija snajke na putu do porodilišta. Mogao je biti svaki dan, ali ne, biće danas. Sava će se roditi na šestu mesečnicu Dostanine smrti. Pre groblja odlazim po kafu za poneti, Dostana je tek nedavno počela da pije kafu. Nosim joj na pomen, kao što sam joj odnela tog jutra kada sam je ispratila u bolnicu i zagrlila poslednji put u životu. Stižemo a za nama i pop. Ne čeka da se svi okupe već počinje svoj nastup 10 minuta ranije. Stojim dok pop peva, plačem i pijem kafu. Drugu sam spustila na novi grob. Novi je, jer je sada Dostana neočekivano tu sahranjena. Kad smo sahranjivali mamu nismo ostavljali prostora ni za koga od nas, nismo mislili da će iko tako brzo da umre. Pop baca mađiju i na spomenik, onda kreće neka od onih pesama nepoznatog teksta a ja zamislim svoju sestru koja me pogleda i kaže: „Aaa? Seko šta ovaj priča bre?” i nasmejem se naglas.
Brzo se rastajemo jer sunce već prži. Na putu do kuće stiže poruka da se snajka porodila uz bebinu težinu i dužinu. Ne stižem da čestitam, samo pišem “U koje vreme?”. 10:14 – tačno kad je pop završio. Pop, koji je poranio i Sava koji je okasnio. Opet se tripujem da je to neki znak i verujem da moramo da se radujemo. Da moramo da živimo. Pišem optimističan status na Fejsbuku tim povodom. Delim svoju mudrost sa svima.
Odlazimo na proslavu Savinog rođenja. Prilaze mi prijatelji mog brata da mi kažu da su čitali to što ja pišem po internetu i pitaju se odakle mi snage i kako uspevam. Neki od njih puštaju suzu. A ja pišem zato što na taj način moju sestru održavam u ovoj onlajn stvarnosti, podsećam vas da budete tužni jer je nema. Jer sam ja tužna svakog dana, njen otac je tužan svake sekunde. A vi ćete je zaboraviti. Zato ne dam. Držim se za reči i fotografije i teram vas da se rasplačete, da na trenutak stvorim privid da nisam sama u ovome. Iako jesam. Svi smo sami u bolu.
Krajem avgusta Dostana je trebalo da napuni 22 godine. Istog dana naš brat, tačno 13 godina stariji od nje, na svoj i njen rođendan će otići na groblje i odneti joj poklon. Objašnjava mi, pocepane majice, dok se grlimo tu na tom splavu, dok trešti muzika veselja. Plačemo. Posle Cecine pesme „Beograde“ naručujem onu koja će nas dotući – „Lešće“ Ace Lukasa. Pijem mala piva jedno za drugim na silu, pokušavam da se detoniram, vrištim pored pevačice tekst pesme, pokušavam da slomim flašu udarajući iz sve snage u sto. Ovih dana želim da udaram, da na trenutak fizički bol bude jači od onoga u grudima. Jebena flaša 0.25 ne puca, ali meni glava puca sutradan. Stižu Savine slike. Prelep je. Želim da pošaljem Doli, kao i svaku sliku moje bebe ovih proteklih šest meseci. Znam da ne može. Znam da se mi tu ništa ne pitamo. I da u svemu ovome samo možemo da pustimo da boli i da čekamo dan kada će nam nešto osim ideje o sopstvenoj smrti, doneti neko olakšanje.
KAKO POTRAŽITI POMOĆ
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva
Telefon: 011/7777000
PRVA POMOĆ
Psihocentrala
Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd
Telefon: 064 2288885
Email: [email protected]
Centar Srce
Telefon: 0800-300-303
Email: [email protected].
Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević
Višegradska 26, Beograd
Centrala 011/3636400
Institut za mentalno zdravlje
Palmotićeva 37, Beograd; telefon: 011/3307 500
Paunova 2; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
