Prva stvar koju mnoge žene primete kad odu na retreat u tišini nije mir - već buka koju su ponele sa sobom.
Kada je Sarah Harmon još 2019. razmišljala o tome da ode na retreat u tišini, privlačnost te ideje nije bila samo u slikovitom begu od ekrana i haosa porodičnog života. Tražila je priliku da pobegne od stalnog iščekivanja sledećeg mejla, sledećeg poziva, sledeće stavke na to-do listi.
„Posebno kao majci, bilo mi je gotovo nemoguće da dam prioritet tišini i postavim granice“, kaže Harmon (43), terapeutkinja i majka dvoje dece iz Bostona, za SELF. „Imala sam osećaj da stalno nešto radim, radim, radim – i da potrebe svih drugih stavljam ispred svojih.“
Zato se prijavila za retreat u Insight Meditation Society, izolovani centar u centralnom Masačusetsu. Tamo je, tokom pet dana, ostala bez telefona, ali i bez uobičajenih stvari koje nam „popunjavaju vreme“ – knjiga, ćaskanja i usputnih hobija. Umesto toga, dani su joj bili ispunjeni dugim periodima sedenja, hodanja, pa čak i obedovanja – u potpunoj tišini. Bio je to prvi put da je iskusila pravi mir i tišinu, nešto toliko nepoznato da je u početku delovalo uznemirujuće. Ono što nije očekivala jeste – koliko tišina može da bude glasna.
mikhail-seleznev
Tišina i nelagodnost
Većina ljudi retko ostaje sama sa svojim mislima duže od nekoliko sati. Kada se uklone razgovor, distrakcije i pozadinska buka, „postaje zaista preplavljujuće provesti toliko dana u sopstvenoj glavi“, objašnjava Harmon. Njena početna reakcija nije bila zen, već panika – previše je tiho! Moram da odem odavde. Dajte mi telefon – dajte mi nešto da radim!
Ipak, upravo je ta nelagodnost, shvatila je kasnije, ono što iskustvo čini toliko snažnim – do te mere da se na retreat vratila još dva puta, poslednji put prošle godine.
Tišina kao ogledalo: Suočavanje sa sopstvenim mislima
„Stvaraju se jedinstveni uslovi u kojima ne samo da zaista čujete sebe, već ste i primorani da ostanete prisutni, bez povratka u distrakciju i zauzetost“, kaže Harmon. I ona nije usamljena u toj potrebi za katarzičnim resetom.
Tihe duhovne obnove su dugo bile popularne među iskusnim meditatorima i ljubiteljima joge, ali poslednjih godina privlače širu, mejnstrim i početničku publiku. Majke, poslovne žene, čak i studenti koji se ne bi nužno opisali kao „duhovni“ tipovi, izdvajaju dane ili nedelje za namernu tišinu.
Da bismo razumeli zašto je tišina danas posebno privlačna, prvo moramo razumeti od čega žene beže. Gotovo svaki sekund savremenog života zasićen je bukom – obaveštenja sa telefona, mejlovi, podkasti ili TV koji stalno rade u pozadini, automatsko skrolovanje Instagrama ili TikToka čim nastupi dosada. Pored zvukova, tu je i mentalna buka – podsetnici na još jedan zadatak, još jedan rok, još jedno očekivanje – zbog koje je gotovo nemoguće ostati prisutan u trenutku. Kod žena, taj kognitivni teret često je još teži.
Zašto je mentalni teret žena posebno težak
„Istina je da je biti žena kulturno veoma zahtevno“, kaže dr Nicole Tetreault, neurološkinja iz Los Anđelesa i autorka knjige Insight Into a Bright Mind. „Stereotipno, izvršne funkcije i planiranje u domaćinstvu uglavnom padaju na ženu. A kada se tome doda i poslovni svet, razmišljamo o tome ko će pokupiti decu, spremiti večeru, ispoštovati poslovne rokove – i zadovoljiti praktično sve druge pre nego što pomislimo na sebe.“
Čak i žene bez dece osećaju taj pritisak. Anushka Joshi imala je 22 godine kada je 2021. otišla na svoj prvi retreat u tišini.
„Bila sam preopterećena i stalno zauzeta“, kaže danas 27-godišnja Joshi, prisećajući se perioda tranzicije nakon fakulteta. „Roditelji su mi, pošto su i sami ranije išli na retreat, rekli da bi to bilo dobro za mene, a ja sam pomislila: ‘Znači, mislite da sam toliko anksiozna da moram da sedim u tišini 10 dana?’“
Ipak, produžena tišina – ne samo nekoliko minuta samoće – možda je upravo ono što preopterećenim mozgovima treba.
Kao što telu treba fizički odmor, i umu je potreban oporavak od konstantnog mentalnog žongliranja. U suprotnom, „mozak ostaje u stanju sličnom hroničnom ‘bori se ili beži’ režimu“, objašnjava dr Tetreault, što vremenom može poremetiti san, povećati nivo stresa, smanjiti fokus i doprineti fizičkim zdravstvenim problemima poput povišenog krvnog pritiska ili kardiovaskularnih bolesti.
Kako izgleda retreat u tišini
Oporavak u tišini je osmišljen upravo da to prekine. Većina se ne održava u luksuznim wellness rizortima, već u jednostavnim, izolovanim centrima u prirodi. Nema prenatrpanih rasporeda, sirena automobila, luksuznih spa-tretmana, gurmanskih obroka, niti uputstava šta treba misliti ili osećati – osim poštovanja pravila tišine.
„Privlačnost za mnoge ljude leži upravo u toj jednostavnosti“, kaže Dina El-Mogazi, recepcionerka u Springwater Centru u regionu Finger Lakes u Njujorku. Dnevni rasporedi su namerno nestrukturisani i sastoje se od više 25-minutnih ciklusa tihe sedeće meditacije, sa sedam minuta hodanja između. Ovi ciklusi traju satima, uz pauze za obroke i povremene grupne provere.
„Podstičemo učesnike da sami istraže kako žele da sede – da li zatvorenih očiju ili ne“, objašnjava El-Mogazi. „U suštini, tražimo samo da posmatraju svoje misli, što je u početku teško, jer većina ljudi želi da im neko kaže šta da rade.“
U Insight Meditation Society pravila idu i korak dalje – nema elektronike, nema knjiga, čak ni kontakta očima – jer i pogled često nosi poruke, od prevrtanja očima do suptilnog osećaja da smo procenjeni.
Nelagodnost, slomovi i dugoročne promene
„U svakodnevnom životu postoji stalni priliv stimulusa“, kaže John Spalding, direktor za partnerstva i komunikacije u toj instituciji. „Ljudi spavaju uz uključen TV ili slušaju podkaste celu noć, pa je zaista dar moći da se isključite iz digitalnog sveta i povežete sa sobom na način koji inače nije moguć.“
Ali taj „dar“ ne dolazi lako. Emocionalni slomovi su česti tokom prva dva dana, kažu i Spalding i El-Mogazi – toliko da se učesnici šale o tome ko planira bekstvo. Ta nelagodnost je namerna: retreati teraju um da sedi sa otporom i da se isključi kako bi se ponovo povezao – sa prirodom, prioritetima, sobom.
Za Leah Frazier, 42-godišnju direktorku iz Dalasa, pet dana u Big Bear Retreat Centeru prošlog oktobra postali su lekcija o odustajanju od kontrole i učenju prisutnosti.
„Ja na poslu pravim planove, pa me je izluđivalo to što nisam mogla da kontrolišem raspored“, kaže ona. „Navikla sam da napredak merim postignućima.“ Tokom meditacija u hodu želela je da pređe ceo put pre nego što zazvoni zvono. „Ali svrha retreata nije da stigneš do cilja, već da primetiš ono što je ispred tebe.“
Oslobođena pritiska da proizvodi ili optimizuje, Frazier je počela da primećuje detalje koje bi inače zanemarila: boje lišća, miris smole, čak i blagu aromu vanile i cimeta u šumi.
I ta iskustva traju i nakon povratka. Istraživanja pokazuju da nedelja potpune tišine može dovesti do dugoročnih promena u načinu na koji mozak reaguje na stres, između ostalog i kroz rast novih neurona u hipokampusu.
Za mnoge, to vodi odlukama koje menjaju život, a najčešća promena nakon Springwater Centra je – davanje otkaza na poslu koji ne ispunjava. Drugi dobiju jasniju sliku o odnosima, identitetu i načinu na koji žele da troše svoju pažnju.
„Sećam se da sam izašla skoro u suzama, kao novorođenče koje prvi put vidi svet“, kaže Joshi. „Posle tog retreata bila sam manje anksiozna i mirnija u vezi sa neizvesnošću života.“
„Konačno sam imala svoj centar. Konačno sam znala ko sam“, zaključuje ona.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
