Ireni Petković i Bojanu Raliću želja je bila da provedu po mesec dana obilazeći nekoliko država u Jugoistočnoj Aziji, što je pandemija sa koronavirusom potpuno poremetila. Ostali su dve godine u Vijetnamu, potpuno se prepustili čarima ove zemlje, a posao su zajedno osmislili usput i kako Irena tvrdi, to su bile dve najlepše godine u njihovim životima.
S obzirom na to da su pre pandemije tačno znali koje države i mesta žele da posete, njihov plan puta nije bio vrlo jasno definisan, ali sigurno je bilo da se neće zadržavati na jednom mestu previše dugo. Ali, kako naš narod voli da kaže – mi pravimo planove, a bog se smeje.
„Zapravo je plan bio jedan, a želje nešto malo drugačije, imaš samo jednom da pogađaš šta se ostvarilo. Okviran plan u našim glavama je bio provesti po mesec dana u nekoliko odabranih država Jugoistočne Azije i par meseci u Indoneziji. Želja je bila već godinama unazad skrasiti se na par godina u naš zamišljeni idealni grad, koji smo na kraju i pronašli, ili je on pronašao nas. Već se završavalo naših mesec dana u Vijetnamu, kada je naša sledeća destinacija Indonezija zatvorila granice, nedugo zatim i Srbija. Primorani da ostanemo u Vijetnamu zbog svetske pandemije, jednim preguranim bolničkim karantinom, dublje upoznavanje sa ljudima, kulturom i prepoznavanjem našeg azijskog grada iz snova, ostajemo u Da Nangu dve godine”, kaže Irena za naš portal.
*
Instant su prepoznali da su njihove želje pronašle savršen momenat i poklapanje kako bi dobili to za čime su tragali. A, kako i sama Irena kaže, kada malo bolje razmisli, misli da im ništa nije posebno teško palo na ovom životnom putovanju.
„Jedini neprijatan momenat je bio bolnički karantin u kovid bolnici u Da Nangu, i to samo prvih dan-dva kada samo saznali da moramo ostati zatvoreni 14 dana. To je bilo neopisivo stresno. Ali se ispostavilo da je neophodna stanica na našem putu, jer smo iz tog događaja postali bogatiji za predivna prijateljstva sa doktorima i direktorom bolnice. Mi smo njima oslikavali murale u bolnici, dok su oni nama pomogli kao podrška u nepoznatom gradu i nekim kasnijim neprilikama sa vizom.”
*
U tom početku njihovog vijetnamskog života i odlukom da tu i ostanu, strah kao motivacija se javio samo po pitanju posla i njihovih finansija. U tom periodu njihov onlajn posao je bio pauziran zbog kovida, mnogi projekti su bili otkazani, ali ih je to motivisalo da pokrenu sopsteni biznis u Vijetnamu.
„Mislim da u životu nismo osetili takav mir i blagostanje kao nakon odluke da ostanemo tamo”, prisetila se naša sagovornica.
*
Tokom celog putovanja kroz Aziju, radili su onlajn poslove u domenu programiranja i grafičkog dizajna. Sa početkom kovida, dosta njihovih projekata je otkazano ili stopirano, te su prvih par meseci živeli od svoje ušteđevine.
„U toku tog vremena smo smišljali načine kako da finansiramo boravak u Vijetnamu. Naša prednost je to što smo oboje vrlo svestrani i možemo raditi dosta poslova u domenu turizma, marketinga, dizajna, programiranja i umetnosti. Ono što nismo mogli ni slutiti da će se dogoditi se baš desilo tada, a to je da svu našu svestranost i znanje sklopimo i napravimo od toga sopstveni biznis. Počeli smo sa kreiranjem sadržaja za klijente u domenu turizma. Hoteli, rizorti, nacionalni parkovi, restorani, turističke agencije su postali naša target grupa kako bi smo im ponudili i kreirali što kreativiniji sadržaj koji bi oni kasnije koristili u svrhe sopstvenog marketinga.”
*
Kako Irena ističe, nekada su to bili jednokratni projekti, a nekada su mesecima sarađivali sa jednim klijentom.
*
*
Iako je sve bilo kao u raju, gušteri i džinovske bubašvabe koje su ponekad umele da se ušunjaju u njihov stan, bili su nešto na šta je bilo teško naviknuti se.
„Nešto na šta se nikako nismo navikli je buka, koja uglavnom dolazi iz petnih žila Vijetnamaca koji pokušavaju pevati karaoke u restoranima, a neretko i u svojim kućama.”
*
*
Vijetnamci su učili od njih, ali su i oni pokupili određene stvari iz okruženja.
„Kao što se i pretpostavlja smirenost i staloženost dolaze iz njihove vere i kulture. Retko sam viđala da se oni nešto previše nerviraju ili uzbuđuju oko problema, sve se da rešiti. Ono što je prelepo je što su naučeni da svesno DIŠU, kada se desi neka neprijatnost, prvo se vrate sebi, udahnu duboko, i kažu da će sve biti kako treba da bude. To nas dovodi do toga da svi oni žive u momentu, sve se dešava sada i odmah i retko šta se planira unapred. Sve je lagano, polako i nigde se ne žuri. Čak i ako nešto iskrsne u poslednjem momentu, to je ok i ne moraš se nikome pravdati. To nam je donelo toliko mira i rasterećenja. Svako je slobodan, nema lažne ljubaznosti, snebivanja, da se neko ne uvredi ili da neko nešto pogrešno ne skapira. Tako je rasterećujuće živeti u takvom okruženju.”
*
*
Međusobna podrška je nešto što su prepoznali kao veliko učenje. Vijetnamac će uvek kupiti proizvod koji prodaje njegov prijatelj ili rođak iako je skuplji ili manje kvalitetan od onog neke nepoznate osobe. Porodica i prijatelji su jako bliski, vezani i jako se međusobno poštuju i pomažu.
„Biti deo njihove kulture, porodice i svakodnevnice za nas je bilo neopisivo zadovoljstvo i jako samo zahvalni na tom iskustvu.”
Irena ističe da su to najlepše dve godine u njihovim životima, te kada razmišlja o običnom danu u Da Nangu, obuzme je velika toplina i mir.
„Jutro je skoro uvek podrazumevalo pravljenje smutija i zdravih sendviča te odlazak na plažu koja je samo na par minuta od naše kuće. Klopa, kokos, kupanje, sunčanje, joga. Nakon toga se vraćamo kući, sređujemo se i pakujemo laptopove kako bi otišli u neki od naših omiljenih kafića za rad. Tu ostajemo par sati dok ne završimo makar polovinu posla koji imamo.”
Prema njenim rečima, njihovi kafići su nešto najlepše na svetu. Kao da se takmiče međusobom koji će biti kreativniji, udobniji i sa boljom kafom. Kada im ponestane vremena ili inspiracije za kuvanje, odluče se za ručak u gradu, gde uglavnom preferiraju veganske restorane ili domaću vijetnamsku klopu.
„Poslepodne nam je za rad od kuće ili hobije. Kada nemamo mnogo posla onda sedamo na motor i obilazimo prirodu oko Da Nanga. Uveče je skoro uvek rezervisano za druženje i večeru ili piće sa prijateljima”, opisala je Irena.
*
Nakon dve godine, ipak su se odlučili da se vrate u Srbiju i nisu baš najsrećniji zbog toga – te već planiraju nove avanture.
„Iskreno, posle života u Vijetnamu, biti u Srbiji nam dođe kao kazna. Hahaha, ima tu malo istine ali uglavnom smo se vratili sa ciljem da provedemo malo vremena sa porodicom i prijateljima pre nego li nastavimo dalje. Maksimalno uživamo u društvu ljudi koje volimo i fokusiramo se na planiranje sledećih destinacija za život, jer život u Srbiji nam nije u planu.”
Sigurno da nije bilo lako, karantin u bolnici, neizvesnost, strana zemlja, pronalazak posla… ali Irena i Bojan dobili su životnu školu i naučili lekcije kakve retko ko ima prilike u svom životnom veku.
„Čini mi se da je čitav jedan mali život stao u ove dve godine, tako i naša učenja tamo mogu postati deo životnog romana. Pre svega da ako smo u sihronizaciji sa sobom i svojim željama ne moramo brinuti da li će univerzum raditi u našu korist, jer sam sigurna da hoće. Hrabrost i motivacija da kreiramo sebi svakodnevnicu o kojoj smo maštali nas je dovela do toga da živimo jedan srećan život. Ključ je odvažiti se i izaći iz zone komfora, odgovornost prema svojim postupcima i veliki rad na sebi i svojim ciljevima. Vijetnam nam je bio životna lekcija i potvrda da je sve moguće.”
Žive nomadskim životom, bazu nemaju, dom je gde god su zajedno i gde stvaraju, putuju po svetu i ne planiraju da se skrase u bliskoj budućnosti.
„Ranije sam mislila da ćemo putovati po državama i menjati destinacije vrlo često, dok sada nakon Vijetnama se je to pretvorilo u želju za jednim laganijim tempom. Fokusiramo se na sporo putovanje, takozvani slow traveling, gde se stacioniramo na željeno mesto, saživimo se sa lokacima, upoznamo suštinu njihove kulture i svakodnevnice, zatim detaljno obilazimo tu zemlju. Ovakav način života je ono što i Bojana i mene čini duboko ispunjenim i srećnim ljudima.”
Često slušamo o ljudima koji žive ovako, ili čitamo o njihovim životnim putešestvijama i iskustvima, ali sa druge strane, malo je onih koji se zaista i odvaže na ovakav način života.
„Mislim da tako nešto čujem na svakodnevnom nivou. I zaista razumem da ni malo nije lako izaći iz zone komfora i straha od nepoznatog. I ono što uvek kažem da najgore što se može desiti jeste da vam se ne svidi. Onda sednete u avion i za manje od jednog dana ste se vratiti odakle ste došli ili nastaviti traganje za onim što vam se dopada i za onim što vi jeste. Ovaj način života definitivno nije za svakoga, ali ako osećate da se vaš izraz i sloboda nalaze tamo negde, tragajte, odvažite se, ispoštujte sebe!”
*
***
Bonus video: Najtoplija mesta na svetu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
