Osnovati porodicu, imati uspešnu karijeru i ponovo studirati? Da, moguće je.
Nekada se ne zna ko više otežava ženama da žive normalne i ispunjene živote u ovoj zemlji. Da li su to pritisci društvenih očekivanja, užasna ekonomska politika države ili prosto vreme kao takvo. Vreme i pažnja su dva nenadoknadiva resursa, a čini se da su za njihovo očuvanje žene pred posebnim izazovima. Oduvek su vaspitavane da sebe stavljaju na drugo mesto, ali i da neretko moraju žrtvovati porodicu radi karijere i obrnuto.
Zato sam shvatila da sam izrazito privilegovana kada sam osvestila da poznajem nekoliko žena koje su se vratile na fakultete nakon što su već postale priznata imena u oblastima kojima su se bavile, a usput su postale i mame. One kao da su uspele da se odupru svim tim pritiscima i zaista budu te koje će same sebi krojiti sudbinu.
Aleksandra Glovacki, novinarka i dugogodišnja urednica kulture na radio Beogradu upisala je svoj drugi fakultet u isto vreme kada i njena ćerka svoj prvi, te je nakon novih studija postala i dramaturškinja. Milena Kvapil, kreativna direktorka jedne marketinške agencije, inače filmska rediteljka sa master diplomom, nakon svoje duge karijere u advertajzingu, odlučila je da želi da stekne i teorijski doktorat na Fakultetu Dramskih Umetnosti, a Olga Mirković Maksimović izvršna direktorka jednog brzorastućeg startapa, u svojim četrdesetim upisuje doktorske multidisciplinarne studije na Univerzitetu u Beogradu.
Motivacija
Na pitanje šta je uticalo na to da im se rodi misao o ponovnom studiranju sve tri odgovaraju različito.
„Tokom decenijskog rada u privredi shvatila sam da multidisciplinarni pristup daje najbolje rezultate prilikom rešavanja problema i razvoja novih poslovnih modela sa jedne strane, a sa druge sam uvidela da akademsko znanje ima mnogo toga da ponudi”, ističe Olga Mirković Maksimović.
Milenu je, pored toga što ima dosta doktora nauka u porodici, motivisalo to što joj je trebala promena od svakodnevnog advertajzerskog posla, kako kaže uželela se drugih tema i načina razmišljanja.
Aleksandra, koja je u tom periodu života uveliko radila kao novinarka, razmišlja da se vrati na književnost kako bi samo dovršila diplomski rad. U tom trenutku u njoj se rađa ideja da je možda bolje da započne neki drugi fakultet i to od nule!
„Upitala sam se – čekaj, a šta ti stvarno želiš? Odgovor je bio da želim dramaturgiju. U ovim godinama hoćeš da počneš od početka; pa koliko ću imati kad završim? E pa te godine ćeš i ovako i onako imati, razlika je samo hoćeš li uz godine imati i diplomu studija koje si zapravo oduvek želela. I upisala sam“, podelila je sa mnom svoje nekadašnje razmišljanje zbog kojeg ni malo ne žali.
Ponovo u školskoj klupi
Osim što su se ponovo našle u školskim klupama, ponovo su bile i deo nekakve studentske zajednice. Međutim, Milena i Olga nisu bile „najstarije“ na svojim klasama, dok je Aleksandri „rad sa klincima“ nešto što je već ispunjava jer su upravo to ljudi sa kojima se i na poslu najbolje slaže.
„Zanimljivo je da se ispostavilo da sa svojih 45 godina nisam bila najstarija u našoj klasi, a bilo je i koleginica koje su skoro 20 godina mlađe od mene, ali nisam osetila nikakav problem u komunikaciji“, kaže Milena.
Da nikad nije ni suviše rano ni suviše kasno potvrđuje i Olga.
„Najstariji kolega je u penziji i već ima jedan doktorat, a najmlađe koleginice su odmah nakon master studija nastavile sa doktorskim studijama. Uz to svi smo došli iz veoma različitih disciplina i oblasti, od matematike i konzervacije do heritologije i fizičke kulture“, nadovezuje se ona.
Milena i Aleksandra pocrtale su i zanimljiv odnos sa profesorkama i profesorima.
„Pa pola profesora je bilo mlađe od mene. Ili mojih godina. Jedino opterećenje zbog godina je bilo što nisam mogla da se brukam. Zapravo, nisam mogla da se brukam u predmetima koji su meni bili bitni. Zato sam neke predmete kao poslednje đače spremala, odustajala ako ne znam sve… I završila studije sa prosekom 9,65“, iskrena je Aleksandra.
Milena sa druge strane oseća popriličnu opuštenost pred profesorkama i mentorima jer tvrdi da postoji uzajamno poštovanje i da na doktorskim, za razliku od osnovnih studija profesori nisu tu da love greške i obaraju studente već se smatraju ravnopravnima.
Najveći izazovi studiranja i oni koje je neutralisalo iskustvo
Za razliku od Olge i Milene koje su na doktorskim studijama imale nešto više razumevanja što se vremenskog rasporeda tiče, jer su bile u grupama gde je većina već bila zaposlena, Aleksandra je žudela za vremenom posvećenom samo učenju.
„Žalila sam za vremenom kada je bilo moguće zatvoriti se u sobu i samo učiti. Naravno, tada mi je i to bilo jednako izazovno, pa taj benefit nisam iskoristila. Ali u ovom drugom studentskom životu to je bio nedosegnuti raj. Sediš, čitaš, i šarenim hemijskama pišeš po svojim lepim sveskama“, slikovito nam opisuje ona.
Olgi je ponovni susret sa studentskom birokratijom bio izazov na koji nije računala, a Milena kaže da joj najviše glavobolje i dalje zadaje mentalno izmeštanje iz poslovnog načina razmišljanja i pisanja u visokoakademski.
„Za čitanje, istraživanje i posebno pisanje radova potreban je kontinuitet, a teško je naći dovoljno sati dnevno za neometan i fokusiran rad. Srećom imam ogromnu podršku i razumevanje kolega sa kojima radim (pa čak i nekih klijenata!) pa tako uspevam da se organizujem“, podržava i Milena Aleksandrin san o raju bezgraničnog vremena.
Pa ipak, životno iskustvo i prethodna studiranja donele su ovim ženama neke nove moći pred kojima ono što je nekada izgledalo kao velika stvar sada izgleda sitno i nevažno.
„Radim ovo zbog sebe, kvaliteta svog života i ljubavi prema nauci i budućih planova u razvoju karijere. U tom smislu ne postoje bilo kakvi pritisci koje trpim i rokovi koji su zadati, osim onih koje sam sama sebi zadala. Uživam u istraživanju i pronalaženju različitih rešenja za izazove na koje nailazim. Predmeti su odabrani tako da su oni koji mene zanimaju i koje sam želela da učim i savladam“,obrazlaže nam Olga.
Sa time se slaže i Milena koja dodaje, „Ja sam odabrala oblast kojom se bavim već decenijama, a to su TV serije. Svi oni silni sati koje sam provela u gledanju i diskutovanju o filmovima i serijama, sad su se isplatili.(smeh) Takođe naravno pomažu i druge vrste profesionalnog i životnog iskustva, prethodno obrazovanje, informisanost. Ali bitno je i to što sada nisam u strahu ili grču „da ne padnem“, osećam se prijatno dok pišem i branim radove. Nemam tremu od profesora, naprotiv uživam u njihovom društvu i podršci.“
Aleksandri se kao jača strana pokazalo to što je ovladala veštinom strpljenja.
„U mladosti sam bila užasno nestrpljiva, htela sam sve odmah da znam. Sada sam bila svesna da to mora polako, više puta. Ne govorim o glavnim predmetima, scenariju i drami, to je bilo pisanje, a ja čitavog života svakodnevno pišem i to ne računam u rad. Mislim na teorijske predmete, tu prosto nisam dala sebi da me uhvati neizdrž ili malodušnost. Ako treba pet puta, pa pet puta ću da prođem“, kaže ona.
Zaključak
Postoji ona izreka koja kaže lepota će promeniti svet. Ako mene pitate, a nakon pisanja ovog članka sam još ubeđenija u to, ovakve žene i lepota koja isijava u njihovom strpljenju i snazi, su one koje na neupadljive ali jako važne načine već menjaju svet.
Cilj ovog teksta svakako nije u tome da žene treba da budu overachiverke sjajne u svemu, već u tome da su one, odnosno da smo mi te, te koje imaju pravo birati kojim će putem ići, u bilo kom trenutku svojih života a da su jedina očekivanja koja su važna ona koja imamo same od sebe.
***
Bonus video: Stvari koje često gubimo
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
