Porodično nam je da pričamo u snu, svako od nas se ponekad svađa, priča nekad razgovetno, a nekad ne, a umemo i da prošetamo po kući. Ipak, neke od situacija koje sam pravila, a koje su mi prepričavali ljudi, su malo 'luđe' od ostalih.
Za one koji se pitaju kako se čovek kada ustane dok spava ne saplete, odgovor je jednostavan – mesečarenje je pojava pri kojoj osoba ustaje noću u snu, hoda, govori ili obavlja složene radnje, pri čemu motorika biva potpuno očuvana.
Od malena sam bila sklona ovakvim stvarima, čak se moja majka i šalila kako sve tajne koje krijem u životu, dok spavam i otkrijem. Ali najluđe je bilo leto koje sam provela radeći na primorju.
Imala sam nekih 17 godina i radila sam kao spremačica u apartmanima kod majke moje drugarice. Zajedno sa tom drugaricom i još par članova naše družine sam spavala u potkrovlju – tako da su svi mogli da prisustvuju mojim noćnim performansima. Jedno veče sam se probudila i glasno sam vikala: ‘Evooo , stižem, samo da složim ove krpe’ gde sam ustala i razbacanu odeću (ipak je nas tu bilo šestoro) sam uzela da slažem. To je bio početak.
Jednu noć sam ustala u nameri da složim sve čaršave. U tom potkrovlju gde smo spavali, stajala je složena posteljina, ali meni to nije bila interesna sfera. Odlučila sam, napominjem, u snu, da ispod svake osobe izvučem čaršav i odnesem ga u drugi deo potkrovlja gde bih ih složila. To nije bio lak zadatak, a jedino čega se sećam u tom trenutku jeste da se moja drugarica toliko umotala u posteljinu da sam morala da uložim veliki napor kako bih isti taj čaršav izvukla ispod nje. Ona je od umora spavala kao top i u snu se jednostavno opirala da ga zadrži, međutim ja sam ipak uspela u svojoj nameri. Na ostalim krevetima to nije bilo tako teško i skupila sam nekoliko komada i ponela ih u drugi deo potkrovlja.
Kako sam napravila čitavu pometnju, a drugari shvatili da spavam, pratili su me jedno po jedno do te sledeće prostorije.
Čaršave sam 'slagala', odnosno gužvala ih i bacala na jednu gomilu. Preko gomile sam stavila jastuk i, iz ne znam kog razloga, izgovorila: 'Eto' i otišla nazad u svoj krevet - sa kog čisto da znate, nije sklonjen čaršav.
Ispod nas u okviru te kuće nalazio se restoran u kom je jela i boravila grupa mladih Francuza koji su u Hrvatsku došli na ekskurziju, ali je bilo nekoliko otvorenih delova te smo mogli da ih vidimo iz potkrovlja. Par noći kasnije, tu je zaselo nekoliko njihovih starijih vodiča, dok sam ja, sprat iznad njih, sanjala da se svađam sa drugaricom - čega su i ti vodiči postali svesni. Glasno sam vikala i ljutito šetala iz prostorije u prostoriju tražeći tu drugaricu - koja je inače spavala u krevetu pored mene. Ona je ustala besna, misleći da sam ozbiljna, ali kako je videla na mom licu da nisam svesna situacije, uhvatila me je za ruku kao ćuku (psa) i rekla: 'Ajmo u krevet, svađaćemo se sutra', na šta sam ja klimnula glavom i otišla do svog kreveta.
To leto je bilo poprilično urenebesno, jer je bilo toliko svedoka mojim avanturama, a valjda sam od tolikog fizičkog umora bila više inspirisana nego inače.
Čak sam se i fotkala
Jedan dan listale smo fotografije na mom fotoaparatu i naišli na selfi. To nije bio bilo kakav selfi, nego slika mog lica koje je izgledalo i više nego blaženo, i to na terasi koja gleda na more. Nije nam bilo jasno kada sam odradila ovaj foto sešn i pogledale smo vreme fotografisanja. Pisalo je 4:56, i videlo se da iza mene sunce tek izlazi. Ono što je najgore u svemu tome jeste činjenica da da biste sišli iz tog potkrovlja u taj restoran, koriste se drvene merdevine-stepenice, koje iskreno nisu baš najstabilnije ni kada ste budni.
Tada je drugarica odlučila da svako veče pred spavanje pred izlaz na merdevine stavi prepreke u vidu stolica, velikih jastuka i neki kofer 'da se bar čuje ako kreneš da tarzanišeš'.
Prepreka je imala efekta, ali me nije sprečila da nastavim.
Pored stepenica nalazila se starija mašina za peglanje posteljine. Jednu noć ponovo se u meni probudila želja za slaganjem, ali ovoga puta u pitanju su bila ćebad. Složila sam tri ćebeta i nagnula se preko ograde tražeći tu mašinu za peglanje. Bacila sam ih vrlo spretno i pala su tačno na mašinu, kao da sam tamo želela da ih složim.
Sutradan ujutru je drugaričin momak dolazio po nas i nosio nam je jutarnju kafu. Iznenadio se što se tu nalazi ćebad i svi su odmah zaključili da sam ja zaslužna za to. Kroz smeh sam se i setila tog momenta u snu kada sam pomislila u sebi: 'Kako je ovo dobro leglo.'
Pre par zima sneg je zatrpao Laćarak i sećam se prepucavanja ko će da očisti dvorište do kraja. U snu sam očigledno zaključila da to treba da budem ja, jer sam obukla tatinu radnu jaknu, a kako sam već nosila čarape, obula sam jedno veliko ništa i izašla napolje. Uzela sam lopatu, koja nije za sneg, i počela da drljam po dvorištu.
Zamislite samo scenu - devojka od 20 i kusur godina, u tatinoj radnoj jakni, bosa, pardon, u čarapama, čisti sneg lopatom za cement. Ono što je najčudnije, bar meni, od svega je to da nisam počela od vrha dvorišta nego negde od sredine.
Trglo me je jedno: 'Al si vredna komšinice od ranog jutra' i shvatila sam da me komšija dva dvorišta dalje hvali, a da ja bosa stojim na snegu. Brzo sam utrčala u kuću i kako niko ne bi bio zabrinut, jer se već u kući komentarisalo kako stvar postaje ozbiljna, sakrila sam sve tragove svoje snežne ekspedicije, za koju mislim da moji do dana današenjeg nisu ni znali.
Iste te zime, takođe kod kuće, ogladnela sam u snu. Sišla sam u kuhinju i iz frižidera uzela kobasicu i turšiju, a hleb je već bio na šanku. Stala sam za šank, uzela nož i daščicu i seckala sebi da ručkam. Tata se u međuvremenu probudio i prošao je pored mene kako bi stigao u toalet dobacivši: 'O, ko je to meni ogladneo?' ne pomislivši da ja zapravo spavam. Trgla sam se i shvatila da nisam u svom krevetu i pogledala mesto zločina. Ispred mene se nalazilo sve što bih i inače kad sam kod svojih u sitne sate volela da prezalogajim. Jedina razlika je što kobasice nisam naseckala malo, nego se ispred mene našla iseckana skoro cela, a bila je duga jedno tridesetak centimetara. I ja šta ću, odvojim sebi malo na tanjir i ipak odlučim da ovo mesečarenje ne bude uzaludno.
A o razgovorima koje vodim sa različitim ljudima u snu, svađanju, čak i tračanju, naglom ustajanju kao da se nešto desilo pri kom uplašim svog dečka, uzimanju jastuka u svoje krilo i slažući ga kao da je u pitanju samo jastučnica, neću ni da pišem, jer bi materijala bilo za čitavu knjigu.