Šokantna ljubavna priča nobelovke koja je zavela 30 godina mlađeg studenta

Ani Erno (1940) je francuska književnica koja je napisala preko trideset knjiga. Za svoj rad 2022. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost.

U kasnijim romanima ona se sve više okreće autobiografskom u pisanju, pa je proglašena rodonačelnicom autobiografske fikcije.

Vogue je objavio deo njene knjige "Mlad muškarac" u kojoj razotkriva detalje svoje veze sa 30 godina mlađim muškarcem.

"Provela sam čudnu noć sa studentom koji mi je pisao godinu dana i želeo je da me upozna.

Često sam vodila ljubav da bih se prisilila da pišem. Nadala sam se da ću u umoru, osećaju napuštenosti koji dolazi posle toga, naći razloge da ne očekujem ništa više od života. Nadala sam se da će me orgazam, najnasilniji kraj čekanja koji postoji, učiniti sigurnom da nema većeg zadovoljstva od pisanja knjige. Možda me je želja da pišem knjigu (zadatak koji sam oklevala da započnem zbog njegovog obima) navela da odvedem A kući na piće posle večere u restoranu, tokom koje je, jer je imao tremu, bio sve samo ne nem. Bio je skoro 30 godina mlađi od mene.

Viđali smo se vikendom a, u međuvremenu, smo sve više nedostajali jedno drugom. Svakodnevno me je zvao iz javne govornice kako ne bi izazivao sumnju kod devojke sa kojom je živeo. Ni ona ni on, uhvaćeni u rutinu premladog para koji živi zajedno, i zabrinuti za ispite, nikada nisu ni pomislili da vođenje ljubavi može biti nešto drugo do manje ili više usporeno zadovoljenje želje, da može biti vrsta neprekidnog stvaranja. Žar koji je pokazao pred ovim novim otkrićem, sve me je više vezivao za njega. Malo po malo, afera je postala veza koju smo čeznuli da dovedemo do krajnjih granica, a da zapravo nismo znali šta to znači.

Kada je, na moje zadovoljstvo i olakšanje, raskinuo sa svojom devojkom i ona je izašla iz stana, stekla sam naviku da boravim kod njega od petka uveče do ponedeljka ujutru. Živeo je u Ruanu, gradu u kome sam i ja živela kao studentkinja 60-ih godina, ali sam godinama odlazila tamo samo da posetim grobove mojih roditelja. Čim sam stigla, ostavljajući u kuhinji još neraspakovane kese sa namirnicama koje sam donela, vodili smo ljubav. U plejeru je već bio CD, obično The Doors, koji je zasvirao čim smo ušli u spavaću sobu. U nekom trenutku sam prestala da slušam muziku.

Snažni akordi "Love Street" i glas Džima Morisona ponovo su mi ušli u svest. Ostali smo da ležimo na dušeku, na podu. Saobraćaj je u tom trenutku bio gust. Snopovi farova treperili su po zidovima sobe kroz visoke gole prozore. Osećala sam se kao da sam ležala na tom krevetu od 18. godine i nikad nisam ustala iz njega – isti krevet, ali na različitim mestima, sa različitim muškarcima, koji se ne razlikuju jedni od drugih.

Njegov stan je gledao na Hotel-Dieu u izgradnji koji je uskoro postao glavna prefektura. Uveče su prozori zgrade bili osvetljeni i često su ostajali takvi tokom cele noći. Veliko četvrtasto dvorište ispred bilo je prostranstvo blede prazne senke iza zatvorenih gvozdenih kapija. Pogledala sam u crne krovove, kupolu crkve koja se nazirala u pozadini. Osim radnika obezbeđenja, tamo više nije bilo nikoga. Na to mesto, u tu bolnicu, su me kao studentkinju, prevezli jedne januarske noći, zbog krvarenja nastalog "uličnim" abortusom. Više nisam znala u kom se krilu nalazi soba u kojoj sam provela šest dana. U ovoj zapanjujućoj, gotovo čudnoj koincidenciji, postojao je znak misterioznog susreta i ljubavne priče koju je trebalo proživeti punim plućima.

Nedeljom poslepodne, kada je napolju padala kiša, ostajali smo u krevetu i u nekom trenutku bismo utonuli u san. Iz tihe ulice dopirali su glasovi retkih prolaznika, najčešće stranaca iz obližnjeg hostela. Tada sam se osećala kao da sam ponovo u Y, gde sam, kao dete, čitala pored majke, koja bi od umora zaspala u svom krevetu potpuno obučena, posle nedeljnog ručka, kada je radnja bila zatvorena. Kao da je vreme prestalo da postoji i lutala sam između jednog vremena i drugog, u polusvesnom stanju.

U stanu u kom je živeo A mi se vratio osećaj nelagodnosti i improvizovane pogodnosti koji sam takođe osećala kada smo moj muž i ja počinjali, kao studenti. Na električnoj ringli, čiji termostat više nije radio, sve što je moglo da se spremi su bili odresci, koji bi se uvek zalepili za tiganj čim ih staviš, ili lonci puni testenine i pirinča koji su se prelivali u nekontrolisanoj bujici ključale vode. Stari frižider čija temperatura nije mogla da se podesi, zamrznuo je zelenu salatu u fioci za salatu. Morali ste da obučete tri džempera da biste izdržali vlažnu hladnoću prostorija sa visokim plafonima sa njihovim loše zatvorenim prozorima, bilo je nemoguće zagrejati i električnim grejalicama koje su bile pogubno skupe dok su uključene.

Vodio me je u Le Bureau i Big Ben, kafiće koje posećuju mladi ljudi. Kupovao mi obroke u Džambu. Njegova omiljena radio stanica bila je Evropa 2. Svake večeri je gledao Nulle Part Ailleurs. Ljudi koje je pozdravljao na ulici uvek su bili mladi, često studenti. Kada bi stao da porazgovara s njima, ja sam stajala po strani, gledali su me popreko. Nakon toga, ispričao bi mi sve o akademskoj biografiji momka sa kojim je upravo razgovarao, sa svim detaljima njegovih uspeha i neuspeha. Ponekad bi mi diskretno, tražeći da se ne okrećem, pokazao profesora sa smera književnosti na kom je i on bio. Otrgnuo me je od moje generacije, ali ja nisam bila deo njegove."

***

Bonus video: Bojana Vunturišević o albumu Ljubav