Koliko puta vam se desilo da čujete da ste “previše”? Previše glasne, ćutljive, dramatične, hladne, neozbiljne, preozbiljne, previše brinete, previše volite? Ako je odgovor “bar jednom”, pogledajte novu Netflix seriju “Too Much” koju potpisuje Lena Dunham.
Kad se Lenin planetarni hit “Girls” pojavio 2012. mnogi su ga označili kao “Seks i grad” nove generacije. Ipak, za razliku od svoje starije pandanke, ova priča svoje junakinje nije tretirala sa nežnošću i idealizovanjem. Naprotiv, dobili smo surovo realnu sliku milenijalki u ranim dvadesetim, koje pokušavaju da nađu svoj put u haotičnom Njujorku. Neurotične, nesigurne, depresivne, moralno ambivalentne, ali u svemu tome autentične – Hana, Marni, Džesa i Šošana nisu bile osobe kakve smo želele da postanemo “kad porastemo”, ali smo sebe i te kako mogle da prepoznamo u njima. Čak i kad nam se to ni najmanje nije dopadalo.
U tonu svog prepoznatljivog crnog humora, apsurdnih i gotovo nadrealnih situacija, ali primetno blaže i introspektivnije, Lena nam se vraća sa novom pričom, i ovog puta centriranom oko junakinje slične njoj samoj. Džesika je TV producentkinja koja beži iz Njujorka nakon raskida dugogodišnje veze i seli se u London, da bi se tamo oporavila i nastavila da živi, radi i voli. Ali ona nije žena koja u tišini proživljava bol ili bilo šta drugo. To je jedna savremena anti-heroina, krupna, razbarušena, šarena, sa stilom koji zaustavlja poglede na ulici, sa humorom bez filtera i stavom koji se nikome ne izvinjava. Opsednuta je verenicom svog bivšeg dečka za koju svakodnevno objavljuje videe na tajnom Instagram profilu, ljudima u lice govori sve što pomisli, voli bez kočnica i foliranja i uzima previše droge kad se oseća anksiozno, pa plače nekontrolisano, jer ni sama ne može da se izbori sa svojim emocijama. I da, ljudi oko nje često ne znaju šta ih je snašlo. Džesika je u svemu “too much” i u tome je ukorenjen njen “x faktor”.
Glavna uloga je poverena izvanrednoj Megan Stalter koju smo zavoleli kao Kejlu u HBO seriji “Hacks”, a Džesiku ne igra kao karikaturu već kao stvarnu osobu kakva nam je svima potrebna u životu. A naročito Feliksu, indi muzičaru iz Londona u kojeg se zaljubljuje tokom svoje prve večeri u novom gradu. Divno suzdržani Vil Šarp, poznat iz druge sezone White Lotus, maestralno je oživeo još jednog savršenog dečka iz univerzuma Lene Dunham. On je lik koji i sam prolazi kroz svoju tamu i nije tu da je popravlja. Tu je da je, poput rabina u “Nobody Wants This”, poljubi i kaže “Ja mogu da te podnesem takvu kakva si”. Jedna od najmoćnijih scena serije je upravo ona u kojoj joj kaže da je njeno „previše“ za njega fenomenalno. A zar nismo sve želele da čujemo te reči, bar jednom?
Neki kritičari (mahom muški) ističu da je Džesika kao lik „neujednačena“, da je teško odrediti da li je luda ili genijalna, da li je smešna ili tragična. Ali upravo u toj ambivalenciji leži njena autentičnost i realističnost. Jer žene nisu konstantne, ni kontrolisane, ni savršeno režirane. Nismo sve kao ona, ali smo sve bar jednom bile etiketirane kao „too much“. I upravo zato, koliko god bila posebna I otkačena, Džes ima kapacitet da se svaka žena u njoj pronađe, bilo u humoru, anksioznih opsesivnim mislima, potrebi za odobravanjem, želji da bude voljena upravo onakva kakva jeste.
Za razliku od „Girls“, gde su haotične žene često karikature sopstvenih slabosti, ovde osećamo nežnost i razumevanje. Dunham koristi režiju da uhvati ne samo ono smešno u preosetljivosti, već i ono duboko ljudsko. I dok serija jeste povremeno „neujednačena“ u tonu, upravo to joj daje životnost. Ali pre svega, ovo je jedna jako, jako zabavna priča uz koju vam ni jednog trenutka neće biti dosadno. Čak ni kad glavni junaci leže i ne rade bukvalno ništa. Možda će vam tad čak biti i najlepša.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
