Iskrenost je često kao strah koji osetiš kad ležiš u mraku sa otkrivenom nogom ili golom rukom koja visi preko ivice. Znaš da čudovišta nema i da će ti laknuti kad se otkriješ, prodisaćeš, neće te oblivati znoj. A ipak se plašiš. Mlada pesnikinja Radmila Petrović je svakom napisanom reči zbacila te terete i uspela ono što u Srbiji deluje nemoguće - razotkrila je mnoge tabue a za njene pesme čuli su i ljudi koji ne čitaju poeziju.
Radmila Petrović rođena je u Užicu a odrasla je u Stupčevićima kod Arilja. Ima 24 godine, student je master studija na Ekonomskom fakultetu, radi u struci. Piše od 17. godine.
Njene pesme nisu lake za čitanje. Ova devojka sa sela hrabro, oštro ali i nežno piše o svojim strahovima, borbi, emocijama, porodici, komšijama, ženama… Barata rečima tako da vas gađa direktno u glavu i srce.
Dogovor oko intervjua sa Radmilom trajao je dugo – pripremala se za izdavanje zbirke, onda je stigla korona, pa ispitni rokovi. I evo ga, da uživate, učite, inspirišete se, ohrabrite da izbacite onu golu nogu ili ruku u mrak i shvatite da čudovišta nema.
Šta te je nerviralo dok si odrastala na selu?
Kad sam bila mala implicitno sam znala da neke stvari nisu kako treba, osećala sam da tako ne treba, a sad kad eksplicitno znam da je mnogo toga što se dešavalo oko mene proizvod čiste ljudske gluposti i nemarnosti, tek sad se nerviram.
Pročitajte još:
Vrlo je jasno, na primer da se na selu kao i u gradu, nema razlike, tradicija zloupotrebljava kako bi se opravdali različiti oblici nasilja prema ženama. I ima ta čuvena priča iz mog sela kad je žena zvala policiju jer ju je muž fizički zlostavljao, a policajac joj rekao pa šta je tu čudno i ja tučem svoju ženu. Nervira me što sam kao osmogodišnje dete zapamtila baš tu priču.
To je samo jedan problem, ističem njega jer je vrlo prisutan. I onda ne mogu da shvatim zašto žene koje doživljavaju feminizam kao svoju profesiju održavaju skupove u centru Beograda gde jedna drugoj šapuću za vrat nekakve teorije, zašto nijedna od njih nije otišla na primer u moje selo i održala predavanje o različitim oblicima nasilja kojima žene mogu biti izložene. Jer nije zlostavljanje samo kad vas neko prebije.
Ili zašto Centar za socijalni rad nije održao predavanja na istu temu u mesnim zajednicama za koje je nadležan. Ako sebe volite da nazivate socijalnim radnikom, to već ima neku težinu. Ne treba da se čuje za vas samo kad muž pred pragom vaše kancelarije zakolje ženu. Ako se odvažite da sebe nazovete feministkinjom, morate to nečim da opravdate. Te žene su ginule na ulici da bismo mi danas, na primer, mogle da izađemo na izbore. Biti feministkinja znači biti heroj. Ako hoćete da budete umetnik, to takođe ima svoju cenu.
Međutim, niko nije uspeo da promeni prošlost i ekonomija je tu kao nauka rekla lepu stvar, a to je da je prošlost korisna samo onoliko koliko vam pomaže da predvidite budućnost to jest da stvari učinite boljim u budućnosti.
Da li si dok si bila dete bila otvorena da starijima kažeš šta misliš ili te muči?
Odrasla sam u kulturi ćutanja, nažalost, ne mogu reći da se i danas nešto promenilo.
Znam da si mogao da kažeš ako te neko vređa u školi, tata ne bi dozvolio da nas bilo ko maltretira. Ono o čemu drugi u tvom prisustvu nisu pričali, podrazumevalo se da ne spominješ ni ti. Možda ja samo nisam imala hrabrosti, ne znam. Sve je nekako bilo kontradiktorno i ja se sećam da nikako nisam znala šta da mislim. Recimo pitanje „ljubavi“ je bilo kontradiktorno postavljeno.
Pročitajte još:
S jedne strane pričalo se da ljubav nije bitna kao kategorija, to jest, svi su se ženili „pametno“, uzimali devojku koja će da bude recimo vredna, a onda sam na veseljima gledala iste te ljude kako tuguju za nekom drugom ženom uz tekst neke narodne pesme, što je značilo ipak ima ljubavi, ali ne u našem selu. Ali pustite da o tome pišem na nekom drugom mestu. Moje pesme su moja pobuna protiv tog večitog ćutanja u kome sam odrastala.
U šta se sve nisi uklapala tokom odrastanja, a u šta ti je teško da se uklopiš danas?
Naizgled sam se u sve uklapala. Bila sam vukovac uvek i poštovala sva moguća pravila, ali u sebi sam znala da to radim samo formalno. Ispunjavala sam sve što se očekivalo kako mi niko ne bi ništa prigovarao, kako spoljni faktori ne bi urušavali moj mir. Opet kažem, možda to znači da nisam bila hrabra, ali ja nisam znala drugačije.
Danas znam da ni ne moram da se uklopim u bilo šta. Poznajem toliko ljudi koji se osećaju kao da su pali sa druge planete. Uklapanje i nije više u modi, sad je stvar u tome da budete svoji i drugačiji. Uostalom, ako se uklopite u sistem, ko će taj sistem da menja?
Šta se očekuje od devojčice na selu? Da li se promenila tradicionalna uloga žene i ako jeste – kako se to konkretno manifestuje?
Već sam u nekom intervjuu rekla da se devojčice vaspitavaju da budu domaćice i sekretarice. Da budeš nežna, tiha, mila, vrednica, da ne istražuješ nepoznato. Ja ću svojoj ćerki, ako Bog da, da otvorim na primer knjigu „Delija devojka“ koju je priredila izdavačka kuća „Deve“ i da joj čitam kako je ćerka išla u rat umesto svog oca, starca Đeimana, i kako su kad je vide ljudi govorili ‘Dobra konja i dobra junaka u odmjeni starcu Đeimanu’. Opet je to neko žensko žrtvovanje, ali je barem drugačija perspektiva u odnosu na Uspavanu lepoticu kakvom nas vaspitavaju da budemo.
Zna društvo koliko su žene jake, u suprotnom ne bi konstantno pokušavalo da ukine našu autonomiju i uspostavi kontrolu nad našim telom i ponašanjem.
Ne znam koliko se promenila tzv. tradicionalna uloga žene i ne zanima me to, zanima me da žene budu osnažene da same biraju koja i kakva će biti njihova uloga.
Kako se nosiš sa osudama iz svoje sredine pošto si otkrila neke prećutkivane istine?
Kad govorim stvari o kojima ‘treba da se ćuti’, zamišljam uvek nekog mladog čoveka poput sebe kome će možda biti lakše da čuje da nije samo on na primer nesnađen ili tužan. Zbog toga biram da govorim, pa čak iako će moja komšinica iz sela biti šokirana mojom izjavom.
Kad kažete nešto drugačije ljudi odmah govore da izdajete svoju zemlju. Ja se ne odričem nikoga, a ako su neki obrasci koje smo pratili doneli više štete nego koristi, nemam problem da kažem da ja neću tako. Drugi neka rade kako hoće. Od malena sam slušala kako recimo Amerika hoće da nas uništi i uvek mi je to bilo komično. Nisu nama stranci potrebni, mi vredno radimo protiv sebe samih. Ovu zemlju izdaje neemancipovanost i glupost, oni su najveći usporavajući faktor našeg privrednog razvoja.
Rekla si da ti je argument „ne znam ništa o tome dolazim sa sela“ uvek bio od pomoći. U kojim situacijama?
U svim u kojima je trebalo naći opravdanje zašto zaostaješ u nekim stvarima ili zašto ne znaš o nekim stvarima.
Odakle tuga u tebi?
O tome pišem u pesmama.
Kako doživljavaš Beograd?
Fizički mi je teže u Beogradu nego u mom selu jer se teže diše i hrana je nezdrava koju kupuješ, van toga Beograd je veliki grad, što neko reče – da si jednorog naći ćeš još jednog jednoroga ovde i biće ti lakše jer nisi sam. Mnogo ljudi, mnogo situacija, mnogo šansi, a ništa od toga ako sedite u četiri zida i ne otvorite se za život.
Imaš li neki porok?
Ne pijem alkohol niti gazirana niti energetska pića, ne pušim cigarete, droge nisam takođe probala. Nailazim na komentare da nisam normalna i kako ću da poludim oko tridesete.
Kako zamišljaš idealnu žurku?
U dvoje.
Voliš li narodnjake, koju pesmu?
Do petnaeste godine nisam znala da postoji neka druga muzika koja nije ta naša narodna. Ne smatram to svojom manom, naprotiv, mislim da sam izvukla maksimum iz te okolnosti. Čula sam dosta dobre poezije u tim tekstovima i naučila kako se kroz reč iskazuje emocija. Od pesama koje volim, teško je izabrati, volim na primer pesmu „Imaš li malo ljubavi za mene“ i „Kafu mi draga ispeci“, to je bila omiljena pesma moje babe. Volim i neke sa super poentama, ima jedna koja kaže „Kaže meni moja nana man se momka sirotana, a ne kaže nju bogatu ko udade za mog tatu“. Onda ima nekih pomalo komičnih poput „Mile ima volove šarene, a ja mlada obraze rumene“.
Šta misliš da treba da se desi, promeni da bi gej ljudi u Srbiji živeli kao, na primer, oni u Berlinu?
To je isto kao kad bi me neko pitao šta treba da se desi da Beogradska berza postane poput Njujorške, u situaciji kad građanin Srbije dobije akcije nekog preduzeća i ne zna uopšte šta je to već ih odmah prodaje u pošti, uzima hiljadu dinara i stavlja u slamaricu. Naš je narod prilično neprosvećen i ja mogu da razumem da nemamo razvijenu korporativnu kulturu, ali ne mogu da razumem ljude koje misle da imaju pravo da komentarišu tuđe karakteristike ili način života, a kamoli da određuju ko sme koga da voli. Umesto da se borimo protiv alkoholizma, alkoholizam je pokosio pola Srbije, upropastio porodice i porodice, a komentariše se Parada ponosa.
Ali evo ekonomskom logikom posmatrano, postoje dve opcije: da se rodi čovek koji ima nekakvo drugačije seksualno operedeljenje u odnosu na ono najučestalije i kad to shvati upadne u depresiju jer će ga društvo osuditi i takav se pojedinac recimo ubije. To se dešava u visokom procentu. Ili završi fakultet, pa ode u drugu zemlju da tamo stvara društveni proizvod i povećava nacionalno bogatstvo jer tamo može da živi kao čovek. Druga opcija je da se narod edukuje, da poštuje različitosti, da pročita kako su i zašto donošeni crkveni zakoni kroz istoriju, da tog pojedinca koji je možda u njihovoj glavi po nečemu specifičan prigrli i da pusti da stvara neku novu vrednost i lepo živi u svojoj zemlji.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
