Hana Bakster je beauty urednica koja je pisala za Harper's Bazaar, Allure, The Cut, Elle, Glamour, Vogue, Architectural Digest, Byrdie, Nylon. Ovo je njena priča.
„Čitavog života slušam da ličim na svoju majku. Sa našim krupnim bademastim očima, visokim jagodicama i prirodno blistavom kožom, poređenje nije neosnovano, ali kad imate 12 godina, a vaša majka 48, ta opaska ne zvuči baš kao kompliment. ‘Ali ona je tako stara’, plakala sam svojim pubertetskim glasom, blaženo nesvesna da kasne četrdesete nikako nisu starost. Tvrdila sam da uopšte ne ličimo, iako su to govorili svi – od mog oca (njenog bivšeg muža), učitelja, pa do mnogih prijatelja iz detinjstva, tokom mojih nespretnih tinejdžerskih godina.
I na fakultetu sam odmahivala rukom na te komentare, nesposobna da, zbog njenih srebrnastih vlasi, uopšte uvidim očiglednu sličnost među nama. Ali, polako, kako je vreme počelo da ostavlja tragove i na mom licu, počela sam da shvatam koliki je dar to što u ogledalu vidim svoju majku kako me gleda.
Počela sam da primećujem kako je moja mama, koja sada ima 72 godine, živi dokaz moći dobre nege kože – godine nisu umanjile njen sjaj, niti urezale duboke bore na čelu. Čišćenje, hidratacija i krema sa zaštitnim faktorom čine osnovu njene minimalističke (ali veoma dosledne) rutine. „Nije me to interesovalo“, rekla mi je kada sam je pitala zašto se ne šminka. „U štali ne nosiš šminku.“ (Za kontekst – ona je strastvena ljubiteljka konja već više od 50 godina). I što je ironično – baš kada vam se u 25. godini potpuno razvije prefrontalni korteks, nivo kolagena počinje da opada. Tako da, dok sam počinjala da cenim svoju sličnost s majkom, proces starenja je zaista počeo – i priznajem, jako me je uplašio.
Upravo tada dobila sam svoj prvi posao u magazinu u Njujorku, što me povezalo sa dotad nepoznatim svetom kozmetičkih tretmana, besplatnih proizvoda i industrijskih eksperata koji su znali moje ime. Bila sam ‘u sistemu’ i opremljena svime što mi je bilo potrebno da ostanem mladolika što duže. Strah da bih tim sitnim intervencijama po licu mogla nehotično izbrisati deo majčinog nasleđa, tada mi još nije bio ni na kraj pameti.
Bilo je neizbežno da nadogradim svoju rutinu nege kože na način koji moja majka nikada nije, a verovatno nije ni mogla, s obzirom na današnje cene laserskih tretmana. Po prirodi mog posla, izložena sam svakom aspektu industrije lepote. Svakog jutra joj pristupam svesno, smišljajući načine kako da je približim ostalim zaljubljenicima u kozmetiku. Moja kolekcija proizvoda odavno je prevazišla osnovne stvari koje me je majka naučila i sada uključuje pilinge, sredstva za posvetljivanje, zaglađivanje i podizanje kože. Testirala sam, isprobavala, menjala formule, rešena da pronađem savršenu kombinaciju za što sjajniji ten. Od trenutka kada sam ušla u svet lepote, pa sve do danas, moj cilj je ostao isti: postizanje najkvalitetnijeg, najmlađeg mogućeg izgleda koji nauka može da pruži.
Već sa 28 godina, sedela sam u ordinaciji uglednog dermatologa i dobrovoljno primila svoju prvu injekciju botoksa u čelo, iako tada na mom licu još nije bilo nijedne fine linije. Mama se nasmejala kada sam joj to rekla, naviknuta već na moj odnos prema kozmetici i tretmanima – kao dete u veoma luksuznoj prodavnici slatkiša. Kada je došao sledeći termin, nisam ni trepnula pre nego što sam dodala malo filera u obraze i usne. Bila sam oduševljena idejom da stručnjaci oblikuju moje lice u njegovu najbolju verziju, čak i ako to znači udaljavanje od strukture kostiju i elastičnosti kože koju sam nasledila od nje.
Kada sam prošle godine odlučila da konačno uradim rinoplastiku, mami sam to saopštila veselo, tokom praznika. Rekla mi je da je to isključivo moja odluka, a kasnije i da rezultati izgledaju prelepo. Moj kalendar je i dalje ispunjen terminima svakih četiri do šest meseci za injekcije – dokaz moje posvećenosti usporavanju protoka vremena, ili makar njegovih vidljivih tragova na mom licu. Za razliku od mame, moj pristup je preventivan, promišljen i proaktivan, ali jednako disciplinovan. Ako je njen cilj bio zdrava i zaštićena koža, moj je da izgledam kao ja – samim tim, i kao ona – ali optimizovana verzija.
Ipak, kada pogledam svoje fotografije i primetim da mi se oči ne naboraju u uglovima onako kako se to dešava mojoj majci, zapitam se – da li gubim dokaz o našoj zajedničkoj DNK? Hoću li, kada konačno napunim 48 godina (koje sam sa 12 s gnevom povezivala s našom sličnošću) pogledati u ogledalo i biti tužna što više ne prepoznajem toliko nje na licu koje sam se toliko trudila da usavršim i sačuvam mladim?
Ponekad pogledam njene slike iz vremena kada je bila u mojim godinama i trepnem, jedan-dva-tri puta, upijajući njenu razbarušenu, prerano prosedu kosu i pege od sunca nastale godinama provedenim napolju, sa konjima i razigranim psima. I tada zastanem, zabrinuta na trenutak – da li moje farbana kosa, korigovani nos i veštački zaglađena, popunjena koža znače da brišem deo nje koji samo ja nosim?
Nedavno sam je pitala da li i ona to oseća, ili da li joj smeta što je moj pristup lepoti toliko intenzivniji i kompleksniji nego što je njen ikada bio. Samo se nasmešila i rekla: „Želim da radiš ono što te čini srećnom.“
Možda ću, dakle, izgledati drugačije od svoje majke kada budem imala njene godine, i možda će sličnost među nama varirati sa svakim rođendanom koji proslavim, ali ja u sebi nosim mnogo više od njene blistave kože i visokih jagodica. Možda sam stručna za lepotu, ali kroz njeno tiho samopouzdanje naučila sam najvažniju lekciju od svih – radi ono zbog čega se dobro osećaš.“
Izvor: marieclaire.com
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
