Mnogo važan tekst, posebno danas.
Srbija u poslednje vreme prolazi kroz poprilično turbulentan period. Tragedije koje su se desile, pogodile su svakoga od nas, a ja sam uhvatila sebe kako mi kroz glavu prolazi da bi bilo lepo otići odavde na neko vreme, što mi nikada ranije nije padalo na pamet.
Čini se da je Srbija konstantno u nekom mraku pa i ne čudi što veliki broj ljudi odluči da je napusti. S druge strane, svi koji su ostali ovde sigurno imaju neke dobre razloge, koliko god oni delovali banalno, poput bureka.
Zbog toga sam kroz prizmu tri žene različitih godina htela da vidim zašto nikada nisu otišle iz Srbije.
Ivana Stojanov (49)
Ja sam otišla devedesetih i čak i tada jedva sam čekala da se vratim. Ostala sam zbog svih stvari koje su danas zapravo nestale, onih patetično ličnih patriotskih momenata – lipe ispred prozora, prijatelja koji banu kad hoće, spontanih okupljanja na kojima se svira i peva, odlazaka na Taru zimi, odsustva gomile pravila koja postoje na zapadu, Bajloni pijace u rano jutro, eto ostala sam i zbog bureka koliko god to glupavo zvučalo…
Zapravo to su samo vrhovi brega…Suština je da sam ostala i zbog posla u kom nikad nisam bila deo nekog vladajućeg sistema, u kom sam mogla da mislim svojom glavom. Velikim delom i zbog toga što kad se razvedeš, a imaš dete ne možeš tek tako da se preseliš u drugu zemlju, a da ti to taj neki bivši ne aminuje, a moj je bio „ni preko mene mrtvog“. Sad mi je sin već uveliko punoletan i radimo na tome da ode iz Srbije. Danas mnogo stvari zbog kojih volim svoj grad i zemlju više ne mogu da nađem, ponekad samo možda u nekom segmentu prozuje, ali eno bar tih ljudi za koje sam mislila da ih više nema, prolaze u koloni lepi, mirišljavi i dobri ulicom Kneza Miloša prošlog petka i ja osećam da sam kod kuće. Eto, najviše zbog tog „kod kuće“ sam ostala u Srbiji.
Dragana Pandurević Jovović (35)
Možda će zvučati smešno i banalno u kontekstu svega toga kakva je zemlja u kojoj živimo, ali ja sam najiskrenije veliki patriota, čak i kad kažem to ovako preglupo mi zvuči, ali to je činjenica – stvarno jesam. Uvek sam bila bila u fazonu da želim da odem u inostranstvo na tri meseca, pet meseci, godinu dana ali nikad nisam zamišljala sebe kako živim u nekoj drugoj zemlji. Osećam da je veliki deo mog identiteta pohranjen u tome odakle sam potekla.
Za mene porodica nije samo moja uska porodica iz koje sam došla, nego čitava zajednica i vezanost za te ljude čini da imam odgovornost prema njima i prema svima onima koji će ostati iza nas, da ostanem ovde i dam nekako svoj mali doprinos bilo kako da makar na svakodnevnom životu bude nešto bude bolje. Svesna sam da bi mi verovatno mnogo toga bilo značajno lakše preko. Posebno jer imam malo dete i ovo je nažalost postala zemlja u kojoj apsolutno ništa ne možeš da uradiš bez veze i to posebno shvatiš kada dobiješ dete, počevši od toga da ne možeš da mu obezbediš pregled kod specijaliste ako nemaš vezu, da ne možeš da ga upišeš u vrtić ako nemaš vezu i tako dalje.
Ali nekako, meni je prosto taj osećaj unutrašnje moralne odgovornosti da treba da ostanem ovde i da treba da se borim za to da moje dete ovde može normalno da živi, jači od bilo kakve želje da obezbedim sebi lakšu egzistenciju. I neću vaspitavati svoje dete da samo beži odavde, vaspitavaću ga da se trudi da oko sebe uvek pravi što normalniji i što zdraviji krug ljudi i da se isto kao i ja trudi da svojim primerom pravi nešto što bi ova zemlja trebalo da bude.
Katarina Milovac (28)
Roditelji su mi ceo život govorili da treba da „bežim odavde“ i odrasla sam u kući u kojoj nije bilo previše rodoljublja. Međutim, već posle prvih tinejdžerskih putovanja po Evropi, shvatila sam da je „moj Beograd lepši od Pariza“, koliko god to zvučalo krindž. Oduvek sam bila jako vezana za porodicu i s godinama sam izgradila čvrsta prijateljstva bez kojih ne želim da zamišljam svoj život. Bežanje odavde sam smatrala kukavičkim potezom, uvek sam se trudila da promenim stvari koje mi smetaju pa makar to bilo na lokalnom i mikro nivou.
Mislim da ne bih umela da se nosim sa osećajem nostalgije kada bih živela preko, jer ceo život plačem kada čujem uvodnu špicu iz „Srećnih ljudi“ ili „Boljeg života“. Raznežim se i kada nakon dvomesečnog putovanja ulazim u Beograd preko Gazele, jer tada znam da sam kod kuće. Volim srpski jezik, volim kada bacim foricu iz nekog našeg filma i svi me razumeju, želim čak i da opsujem i da me svi razumeju, volim da se cenjkam na Kaliniću, volim narodnjake i rakiju, volim Savu i Dunav.
Možda bih van Srbije bila u boljoj finansijskoj situaciji, ali parama ne mogu da kupim maminu gibanicu kao ni odlazak sa tatom na basket u Halu Pionir. Ne mogu ni da kupim pogled sa „Brankovog“ dok se ujutru vraćam kući posle žurke, kao ni spontana upoznavanja sa ljudima koji me odmah tretiraju kao člana porodice.
Bonus video: Prelepa Srpkinja je buduća zvezda Meksika
