Olivera živi u državi koja zaista misli na svoje građane.
Olivera Vukašinović je jednog dana donela hrabru odluku da se porodicom preseli u najuzbudlji grad u Evropi – Amsterdam. U Holandiji je uplovila u avanturu života i dočekala dugo dete, a svoja neverovatna iskustva podelila je s Zadovoljna.rs.
„Jasno se sećam trenutka kada smo prelomili i rešili da se odselimo. To je bilo neposredno nakon ćerkinog rođenja. Nama je prekretnica bila odgovor na jedno jednostavno pitanje: ‘Da li za 20 godina kada se budemo osvrnuli na svoj život, možemo da damo potvrdni odgovor na pitanje da li smo svojoj deci pružili sve što smo mogli?’ Da smo ostali u Srbiji, ovaj odgovor bi bio odričan“, govori Olivera za naš portal.
Njen suprug je tražio posao u Nemačkoj, ali je primamljiva ponuda stigla iz Amsterdama – tako da je Holandija izabrala njih, priča nam.
„Naš tok misli je bio da odemo, da ćemo probati, videti sve šta je i kako je, od suprugovog posla do svakodnevice, pa ćemo proceniti da li je to država za nas. Tešili smo se mišlju da kako god da bude, uvek možemo da se vratimo, jer imamo gde. A ukoliko se ne usudimo i ne probamo, pitaćemo se celog života da li smo propustili priliku“, seća se autorka bloga „Pohod na vetrenjače“.
I tako je počela njihova amsterdamska priča.
Energija Beograda, ali bez birokratije
Olivera priznaje da su prvih dana u Amsterdamu bili „izgubljeni u prevodu“ i nisu znali neke stvari koje se podrazumevaju.
„Na primer, prvih mesec dana života ovde nikako se nismo snalazili sa platinim karticama i plaćanjem usluga. Imali smo svoju Visa karticu iz Srbije i gotovinu. Podneli smo zahteve za holandske platne kartice, ali smo morali da sačekamo neke vreme na njih. Tako da smo svakodnevno imali neprijatne i zbunjujuće situacije u prodavnicama, da želimo da platimo Vizom, a da je prodavnica ne prima, ili hoćemo da platimo kešom, a prodavnica prima samo kartice“, priča nam.
Holandija teži što manjoj upotrebi gotovine i to se vidi na svakom koraku, dodaje: čak i na pijaci i u gradskom prevozu.
„Takođe, u prvim mesecima nam se dešavalo da autobus koji čekamo na stanici gradskog prevoza, samo prođe i ne stane nam. Nismo znali da je ovde pravilo da ukoliko želiš da uđeš u određeni autobus, moraš da mahneš vozaču. Ukoliko to ne učiniš, vozač se ne zaustavlja ukoliko nema putnika koji žele da izađu na tom stajalištu“, govori Olivera.
Ipak, brzo se čovek navikne na bolje, kako nam kaže. Olivera hvali odustvo birokratije i sjajnu infrastrukturu grada.
„Ovaj grad ima zaista neku svoju posebnu atmosferu i drugačiji je od bilo kod drugog holandskog mesta. Amsterdam se po društvenom životu, izlascima, dešavanjima, kako kulturnim, tako i zabavi, muzičkim festivalima, sportskim dešavanjima i sl. može poistovetiti s Beogradom. Ljudi rado izlaze i tokom radne nedelje, kafići i restorani, bioskopi i pozorišta su uvek puni, kako lokalaca tako i turista. Sve radi tokom cele nedelje i to do sitnih sati“, opisuje.
Takođe, u Amsterdamu postoji kult komšija, otkriva Olivera.
„Komšije su obično veoma prisne i tu su kao neko najbliži. Takav odnos smo uspostavili sa svojim komšijom, starijim Holanđaninom i jednim internacionalnim bračnim parom. Bukvalno prvih nedelju dana od kako smo se doselili u zgradu, zvali su nas na božićni branč. Posećujemo se, preuzimamo pošiljke jedni od drugih ukoliko neko nije kod kuće“, govori nam.
Jedina mana je što kiša pada svaki dan – nekada i po deset puta dnevno.
Šta je jeftinije nego u Srbiji
Kad je reč o ceni života u Amsterdamu, Olivera naglašava da su korektne, ako uzmemo u obzir prosečnu platu u Holandiji – koja je 2.900 evra mesečno.
„Sve zavisi gde kupujete, uvek postoje skuplji i jeftiniji marketi, ali i marketi poput Lidla koji daju ogromne popuste i akcije, na kojima kupci mogu mnogo da uštede. Tada cene često umeju da budu jeftinije nego u Srbiji, što je poražavajuće. Posebno kada je u pitanju oprema i kozmetika za bebe. Ista je situacija i sa odećom, knjigama, školskim priborom. Kada dođe vreme rasprodaja, popusti na garderobu budu i do 80 procenata“, priča nam.
Što se restorana i kafića tiče, ima svega. Naravno, oni u centru grada, na kanalima, sa lepim pogledima i terasama su uvek nešto skuplji, kaže Olivera. Ali to smo i očekivali od turistički atraktivnog grada.
„Definitivno najveća stavka jesu cene nekretnina, bilo za iznajmljivanje, bilo za kupovinu. Porede se jedino sa cenama nekretnina u Londonu, Parizu i Njujorku“, ipak podseća Olivera.
Ona je u ekonomiji Holandije primetila stavku koja je velika lekcija za Srbiju.
„Holandija je po površini, nešto veća od naše Vojvodine, a drugi je izvoznik poljoprivrednih proizvoda na svetu, i to posle Amerike. Mislim da bismo zaista mogli malo više da cenimo našu zemlju i da se posvetimo uzgoju i nezi prirode. Posebno što je kvalitet zemlje u Srbiji nemerljivo bolji od onog u Holandiji, gde su bili primorani da isušuju močvare i otimaju zemlju od mora“, kaže nam.
Međutim, Holanđani bi od nas mogli da se nauče još većoj spontanosti i nekom ležernijem pristupu životu, dodaje.
Porođaj na kojem doživite – ljudskost
Olivera je u Holandiji postala mama po drugi put, a kaže da joj je najjači utisak s porođaja ljudskost – kao i lični pristup i uvažavanje majke, koja je subjekat i centar celog porođaja i prethodnog vođenja trudnoće, priča nam.
„Moj muž je sve vreme bio sa nama, iako je u toku bila pandemija korone. Beba je sve vreme bila sa nama, bilo je odloženo presecanje pupčanika i nakon toga je bila koža na kožu neizmenično sa mnom i suprugom naredna 24 sata. Holandija je definitivno obećana zemlja za prirodni pristup porođaju“, govori Olivera.
Jedan mali gest lekara im je dugo osećao urezan u pamćenje i Oliveri izazvao suze.
„Suprug je u porodilištu doživeo neverovatan trenutak, da je kada se sklonio malo od kreveca, kako bi doktor mogao bliže da priđe, rekavši mu da se pomera, da ne smeta i ne bude na putu, dobio odgovor koji svaki roditelj celog života žudi da čuje, a do toga nije ni svestan: ‘Vi ste roditelj, vi nikada ne smetate i niste nam na putu!’. Zaplakala sam kada mi je muž to ispričao“, priča nam.
Neopisiva je bila ljudskost, ljubaznost, transparentnost i uvažavanje svakog od osoblja. Od sestre, babice, ginekologa, do pedijatra, dodaje Olivera.
„Bili smo ganuti i duboko dirnuti sve vreme. Ne zna se ko je bio divniji, finiji i bolji. Sve vreme u prostorijama je bilo prigušeno svetlo, bilo je pretoplo (kako bebi ne bi bio preveliki šok promena temperature), svi su govorili tiho, s uvažavenjem i za svaku proceduru su nas obaveštavali, objašnjavali zašto se radi i pitali nas za pristanak. Znam kakvi su uslovi u našim porodilištima i koliko su lekari prebukirani i malo plaćeni i da rade u lošim uslovima, ali jedina stvar koja ništa ne košta, a neizmerno znači je samo ljudska toplina i zainteresovanost za osobu koja je pacijent“, jasna je.
I najbogatija deca idu u državnu školu
Kada je reč o školstvu u Holandiji, Olivera kaže da za sada nema zamerka.
„Ćerka mi sada završava treći razred, ima 6 godina, tako da imam trogodišnje neposredno iskustvo osnovne škole. Ukratko, u osnovnu školu se kreće kada dete napuni 4 godine, ali je škola obavezna od punih 5. Državne škole su najvišeg kvaliteta i u njih idu deca i najuglednijih Holanđana“, priča nam.
Dodaje da se čak može birati između najrazličitijih pedagoških metoda, od Montessori, Dalton, Waldorf, religijskih i klasičnih škola.
„Sve rade po istom programu, samo znanje prenose na različiti način. Deca uglavnom u osnovnoj školi nemaju domaće zadatke. Tamo su od 9-15 časova svakog dana. Škole su besplatne. Što znači da ste vi jedino u obavezi da detetu spremite i pošaljete ručak i voćnu užinu sa flašicom vode u rančiću. Jer sav školski pribor, od olovke do kompjutera ostaje u školi i obezbeđen je besplatno za vaše dete. Tu se podrazumevaju udžbenici, materijali za slikanje, muzičko i sve ostalo“, kaže nam Olivera.
Deca se nikada ne porede, ne postoje ni klasične ocene, već samo rezultati testova, kojih ima manje ili više zavisno od metode škole u koju ide vaše dete, priča dalje.
„Veliki akcenat je na socijalnoj inteligenciji, kooperativnom učenju i saradnji, kao i uključenosti roditelja u sve. Imaju mnoštvo vannastavnih aktivnosti po simboličnim cenama. I u njih spadaju i plivanje, ali i izučavanje biljnog i životinjskog sveta, sportovi, plesovi, umetnost, kuvanje“, navodi Olivera.
Probijanje ličnih granica
Najzad, podizanje porodice u tuđini je jedan sasvim lični izazov, s kojim se Olivera lavovski izborila – iako priznaje da je „uletanje u tuđu kulturu i jezik“ bilo zastrašujuće iskustvo.
„Najveće blokade, prepreke i teškoće su bile one u mojoj glavi. Neobjektivne, subjektivne i iracionalne. Ali kada sam sebi dozvolila da otpatim koliko god mi je bilo potrebno, da se ne bacam strmoglavo u iskustva koja su mi bila preplavljujuća, već polako dam sebi vremena da istražujem svojim tempom i pomeram sopstvene granice, makar milimetar po milimetar, stvari su počele da ležu na svoje mesto“, kaže.
Svako ko razmišlja o odlasku u inostranstvo, mora da pokuša da bude što otvorenijih shvatanja, da bude znatiželjan i tolerantan, pun razumevanja, kako prema sebi, tako i prema drugima. Da bude spreman da uči nove stvari svakodnevno, ali i da bude nagrađen svim nijansama i punoćom životnog iskustva, priča nam Olivera.
„Biti majka dvoje dece u inostranstvu je veoma izazovno, ali neverovatno ispunjavajuće iskustvo. Svakodnevni rast, svakodnevno prevazilaženje sebe, rastegljivanje sopstvenih granica, mogućnosti i iskustava. To ponekad ume da bude naporno, bolno i zamorno, ali je istovremeno nešto najlepše na svetu. Kada shvatiš da si svojoj deci pružio svet na dlanu i da oni već sada imaju neka toliko drugačija i šira razmišljanja i shvatanja, čaki od nas odraslih, a kamoli od nas u njihovim godinama. I ma koliko bilo zahtevno, iznova se potvrđuje kao najbolja odluka u životu i sutra bih ponovo to izabrala“, zaključuje Olivera Vukašinović.
***
Bonus video: Verovanja kod našeg naroda
Pratite nas i na društvenim mrežama:
