Veliki Bora Stanković pronikao je u dušu našeg naroda i pred njega je, baš poput ogledala, ostavio svoje priče i junake i njihovu beskrajnu patnju. Film, a sad i serija Milutina Petrovića „Nečista krv: Greh predaka“ uspeo je da najvažnije motive iz dela srpskog pisca objedini u uzbudljiv, poetičan film koji ne romantizuje prošlost, već pokušava da nas nauči ko smo.
Film i serija sa sjajnom glumačkom postavom, dobro osmišljenom scenografijom i atmosferom, smešteni su nekoliko decenija pre rođenja Sofke, čuvene junakinje „Nečiste krvi“.
Sofkin deda, hadži Trifun (Dragan Bjelogrlić) tumači lik patrijarha bogate porodice, čoveka oko kog je okupljeno Vranje, a koji u nastojanjima da odbrani svoj položaj i moć u Osmalijskom carstvu ne bira sredstva.
Hadži Trifun ima tri sina, od kojih je jedan preminuo, a za njim je ostala udovica – lepa Tašana (lik iz maestranog Borinog dela „Pokojnikova žena“). Ona je potpuno isključena iz društvenog života, kako običaji nalažu za ženu u žalosti. Živi sinovi hadži Trifuna ne mogu da izbegnu planove koje je otac predvideo za njihov život – Jovča svoju drugu suprugu Anđu proteruje da bi se oženio trećom – dok je prva digla ruku na sebe. A Mita, koji nije okrutan poput oca, uplovljava u romansu sa devojkom čije poreklo krije mučnu tajnu.
Dok intrigama hadži Trifun pokušava da eliminiše pašu koju vlada Vranjem i utemelji svoju moć, u nakazne igre uvlači svakog člana svoje porodice – i svakome donosi stradanje.
Scenario je uzbudljiv i pametno kombinuje priče iz najvažnijih Borinih dela, radnja je dinamična i brza, zbog čega su neki segmenti neminovno morali da ostanu manje razvijeni ili nejasni.
Ali, uprkos tome, nakon svega ostaje gorak ukus u ustima – jer je ugledna srpska porodica, u kojoj se „zna red“, postepeno ogoljena kao monstruozna, baš zbog toga što glava porodice duboko veruje da svaka njegova reč mora biti poslednja.
Ženski likovi, koje je Bora umeo tako živo da naslika, i sa toliko empatije, nose najveći teret vremena u kom su posmatrane gotovo kao imovina. Ono što je zastrašujuće je da slične patnje savremene žene doživljavaju i dan danas.
Tašana (Anđela Jovanović), žena čija je lepota i strast za životom sputana smrću muža, postaje nagrada za uspešno završen posao muškaraca, tek predmet kojim se olako trguje. Scena u kojoj joj hadži Trifun objašnjava kako je sama kriva što je silovana, posebno boli u 2021. godini, u kojoj je od strane srpske internet javnosti iste reči slušalo desetine žena. Njen prkos, kada dozvoli sebi da uživa u ljubavi i nakon strašnog čina, istovremeno je prelep i tužan. „Vajdica je“, njena je rečenica koja se pamti.
Anđa (Milica Gojović), supruga jednog od Trifunovih sinova, žena je kojoj su zbog muških hirova preko noći oduzeli decu, odsekli kosu i samo je proterali, kao da nikada nije ni postojala. Njen lik je u filmu nedovoljno razvijen, ali uspeva da ostavi trag.
Služavka Stojna (Teodora Dragičević) upušta se u incestioznu vezu bez znanja, da bi jednako hitro bila sklonjena da postane tiha i poslušna supruga i majka. Supruga hadži Trifuna Kata (Nela Mihailović) može samo da nemo posmatra zlo koje njen suprug polako širi oko sebe. „Žensko je da ćuti i trpi“.
Jedina žena koja živi po muškim pravilima, hadži Trifunova sestra Cona (Katarina Radivojević) na kraju na užasan način podleže sudbini koju svaka žena ima u patrijarhatu. „Da se ne obruka“ naudiće sebi na najjeziviji način.
Sve što su proživele ove žene, nastavlja da se događa i nama. Pod okriljem „porodičnih vrednosti“ i stalne težnje da se očuva nekakav tradicionalni identitet, žene svakodnevno gube živote, dostojanstvo, ljudskost.
Glumica Katarina Radivojević je za Nova.rs primetila da je situacija u kojoj se žene danas nalaze „potpuno ista (kao u filmu), sa vrlo malim društvenim naprecima u smislu da su žene počele da rade“.
„Ali, u tretmanu od strane muškaraca mislim da se ništa nije promenilo. Oni odvažno drže to svoje mesto i ne puštaju ga“, rekla je za naš portal.
Dok filmski hadži Trifun za svoj sto poziva čoveka kome je besramno prodao telo svoje snajke, vrlo stvarni moćnik iz Jagodine isto to radi, samo s nekim biznis partnerom.
Bora Stanković je to dobro znao i umeo je da ogoli „srpskog domaćina“ i celo društvo koje počiva na njemu. Zato je uvek dobro iznova se podsetiti njegovih dela i približiti ih novoj publici i novom vremenu.
Ova ekranizacija to svakako čini i pored drame i akcije poziva nas, da se poput hadži Trifuna, preispitamo ko smo i da li je tradicija koju mnogi od nas toliko brane zaista vredna nečijeg poniženja i nesreće.
„Nečista krv: Greh predaka“ je ostvarenje koje je osvojilo nagradu publike na Evropskom festivalu Palić.
***
Bonus video: Lepota Monike Beluči
Pratite nas i na društvenim mrežama:
