Marija Brletić iz Beograda jedna je od osam dobitnika prestižne švedske nagrade Mlada hrabrost. Ona za portal Zadovoljna.rs priča kako je zahvaljujući svojim humanitarnim akcijama i pomoći mladima kojima je potrebno lečenje zaslužila nagradu za izuzetnu moralnu hrabrost i humanost.
„Bila sam vrlo ushićena i srećna kad su mi javili da sam dobila nagradu, ali takođe, odmah sam počela da smišljam novu humanitarnu akciju s drugaricom. Sad nam je plan da pomognemo jednom dečku u Novom Pazaru koji se zove Suad. On ima paralizu stopala i, ako ne ode na hitno na operaciju, ostaće invalid. Zato planiramo da što pre u Knez Mihailovoj napravimo neku akciju uz pevanje, igranje, foklor da skupimo novac za njega“, priča Marija Brletić, koja završava srednju medicinsku školu u Beogradu.
Ona je uz još sedam mladih ljudi iz Francuske, Srbije, Španije i Mađarske dobila međunarodno priznanje Mlada hrabrost jer je svojim hrabrim ponašanjem doprinela humanijem društvu. Ovo priznanje je po prvi put dodelila Akademija Raul Valenberg, u saradnji sa Švedskim institutom i ambasadama Švedske.
Marija je to priznanje i te kako zaslužila jer još od svoje 15 godine ulaže velike napore u organizaciju humanitarnih akcija za decu kojima je potrebno lečenje u inostranstvu ili medicinska nega, a naročito za decu iz osetljivih i diskriminisanih porodica. Ona je obezbedila finansijsku podršku organizovanjem donatorskih događaja.
Za portal Zadovoljna.rs Marija priča i kako ljudi, pre svega vršnjaci reaguju na njenu inicijativu.
„Drugačije je nego sa odraslima kad mladi treba da se podstaknu da pomognu, ali svakako smo u srednjoj školi skupile dosta zaliha i novca. Sve je krenulo kad smo počeli da skupljamo sredstva za decu s Kosova. Skupile smo i hranu i slatkiše za Uskrs za decu u Tiršovoj i decu sa smetnjama u razvoju u Sremčici, a i za pojedinčane slučajeve jako bolesne dece.“
Marija kaže da ona sve to što radi i ne oseti jer joj nije napor već zadovoljstvo. Jedini problem je odabrati kome pomoći.
„To je najteže jer ima dosta mladih kojima je pomoć potrebna. A ne možemo svima i ne možemo odmah. Ipak, onda se tešimo da ćemo uspeti da uradimo nešto za jedno, pa za drugo, pa odmah i za treće dete“.
A oni su više nego zahvalni.
„Uvek sam se trudila da to što radim za njih i sakrijem jer znam koliko je to za njih čudno, a i u neku ruku se stide. I onda kad dođes sa kovertom ili sa stvarima koje su im potrebne, reakcije su takve da mi ispune srce.To su osmesi, suze radosnice, zaista prelep osećaj“, priča Marija, zahvalna učiteljici i svojoj osnovnoj školi koja ju je i prijavili za nagradu, kao i pevačkim grupama uz koje je odrasla i uz koje je dobila inspiraciju da pomaže drugima.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
